Синоћ момче испод села прође,
Гладно, жедно, жељно дјевојака!
Би л' му мајко водице однијела?
„Иди ћеро, али вришко дођи!”
Отишла је кад излази сунце, 5
Па је дошла кад залази сунце!
„Шта те ћеро, за толико нема?”
„Моја мајко, ни питат ме немој!
Стајала сам, па чудо гледала,
Ђе два браца за дан умријеше; 10
Један умро кад излази сунце,
Други умро кад залази сунце;
Њи' је мајка заједно саран'ла,
Усред сада, у сред виноград.
Покрај њи' је клупе пометала, 15
Више главе ружу усадила,
Ниже ногу, бунар ископала.
Покрај клупе шљиве посадила:
Ко ј' уморан иека одпочива,
Ко ј' весео, нек се ружом кити, 20
Ко је жедан, нека воде пије,
Ко је глада, нека шљива једе.
Кад је било о светом Лазару,
Славуљ пјева у вр' винограда,
Мајка кука усред винограда: 25
„Ајд устани Јово и Никола -
Твоја браћа вииограде режу,
Твој виноград необрезан стоји!”
Кад је било о Ускрсу дану,
Славуљ пјева у сред винограда, 30
Мајка кука у дну винограда:
„Ајд' устани, Јово и Никола -
Твоја браћа виноград копају,
Твој виноград неокогтан стоји!”
Кад је било о Петрову дану, 35
Славуљ пјева у дну винограда,
Мајка кука у вр' винограда:
„Ајд' устани, Јово и Никола -
Твоја браћа винограде вежу,
Твој виноград неоповезан стоји!” 40
Кад је било о Миољу дану,
Славуљ пјева у вр' винограда,
Мајка кука у сред винограда:
„Ајд' устани, Јово и Никола -
Твој виноград тице озобаше!” 45
Проговара Јово и Никола:
„Ид' отале, стара мила мајко!
Сутра ћ' теби још жалије бити,
Кад поведу двије удовице,
И зпалачу двије сиротице, 50
И заржу вранац и зеленко!”
Кад освану сутра бијели данак,
Тужно мајка у запећку сједи;
Отуд иду кићени сватови,
Одведоше Дмитру и Маргиту; 55
И заплаче Јово и Јована,
И зарза вранац и зеленко -
Онда мајки још жалије било!
Антологија српске народне лирско-епске поезије Војне Крајине, Изабрала, приредила и предговор написала Славица Гароња - Радованац, Стручна књига, Београд, 2000, стр. 108-136-137.
Српске народне пјесме из околине Пакраца и Пожеге: у записима Симе Д. Милеуснића, Загреб: Српско културно друштво Просвјета, 1998., стр. 308-309.
