Сећање
По мени сребрних јасика сен пао.
Ту је они извор где сам негда био,
Из липове коре кад сам жедан пио
И с тобом се дуго кроза шибље крао...
Ено уске стазе куда смо се пели
Онамо, високо, где облаци руде
И к'о раздерани пламенови блуде
И окрајком запну за врхове јели.
Осврћем се, гледам... И, мени се чини,
Као да те снова видим у близини,
Уз извор, гдје још трула клупа стоји.
И као да чујем тице давних дана,
И као да ветар, тихо испод грана,
На ме сипа бехар из недара твоји'...