Сењанин Иван и Панџа Грачанин
Виче Вила с високих планина,
Па дозивље Сењанин” Ивана :
„Зло ти вино и горе ти било!
„Погину ти синовац Тадија
„И с њим других тридесет Сењана.“ 5
Кад то чуо Сењанин Иване,
Плеснуо се руком по колину,
Скерлет њему пуче на колиних:
„Ој Тадија, грдна рано моја!“ –
Па он гледа оком око себе, 10
Он угледа Бору барјактара,
Па говори свому барјактару:
„Барјактару, моје дите драго!
„Дај узимљи зелена барјака.
„Ти га носи пред Сења камена, 15
„Нек’ се подањ покупе Сењани.“
Узе Боро зелена барјака,
Изнесе га пред Сења камена.
Сакупи се тридесет Сењана,
Све јунака младих, нежењених, 20
У ког' нема ни отца ни мајке.
Оде Боро, па Ивану каже.
Скочи Иван на ноге лагане,
Својим барјом пред Сења изађе,
Када дошо младим Сењанима, 25
Он је њима тихо говорио:
„О Сењани, драга браћо моја!
„Кој несмира јунак погинути,
„Нек остаје код Сења камена,
„Нека чува Сењских дивојака!“. 30
Нико с' неће њему изговорит”,
Ван с Иваном у гору пођоше,
И пред њима Боро барјактаре.
Кад изашли на врх Велебита,
Кад ли лежи тридесет Сењана, 35
Међу њима синовац Тадија,
На свакоме по црни гавране,
На Тадији орле и гавране:
Један њему бјело тиело грди,
А други му црне очи пије. 40
То Ивану врло мучно било,
Па говори свому барјактару!
„Баци барјак у зелену траву,
„Пак ти узми дугу граналију,
„Па ми убиј орла и гаврана; 45
„Да Тадији лишца небатале,
„Јер је Таде грдна рана моја.
Ал' говори Ђулић барјактара:
„О Иване од Сења камена!
„Знаш-ли пушка да ми је невирна, 50
„Отићи ће јека Велебитом,
„То ће чути Панџа Грачанине,
„Лудо ћемо погублти главе.
Кад то чуо Сењанин Иване,
Он говори свому барјактару: 55
„Кад ти ниси смиро погинути,
„Бијаш' т' остат' код Сења камена,
„Чувајући Сењских дивојака.“
То је њему врло мучно било,
Баци барјак у траву зелену, 60
Па попаде дугу граналију
Па он гледа пушци по нишаних,
Бога моли, да му пушка пали,
Од сваћања ништа недивани.
Пуче њему дуга граналија, 65
Уби њему орла и гаврана,
Оде јека по врх Велебита,
За то чуо Панџа Грачанине,
Својим дружтвом у гори зеленој,
Па је свому дружтву говорио: 70
„Ој дружино, драга браћо моја!
„То ј' копиле Сењанин Ивана,
„Подиго се из Сења камена,
„Да закопа синовца Тадију;
„Ми ајдемо, да њег поплашимо! 75
Ту Сењаном раке покопаше,
И Тадију с њима укопаше,
Онда вели Сењанин Иване:
„Ми ајдемо, драга браћо моја!
„Сад ће рупит Панџа Грачанине, 80
„Ми ајдемо засјест' у бусију.“
Њег' Сењани намах послушаше.
Још је њима Иве говорио:
„О Сењани, драга браћо моја!
„У њега је тридесет другова, 85
„Сваки, брате, удри по једнога,
„А ја хоћу Панџу Грачанина.
„Ако мене мио бог поможе,
„Радит' ћу га жива уфатити,
„Водит' ћу га Тадијиној мајци 90
„Нек'-га мори, каквом хоће смртјом.“
Истом они у ричи бијаху,
Кад-ли тутња кроз гору зелену,
Стоји јека дугих граналија.
На бусију таман ударише, 95
У мах пуче тридесет пушака,
Уби Панџи тридесет другова.
Па потече Сењанин Иване,
Да уфати Панџу Грачанина,
Ал' се Панџа јачи догодио, 100
И Ивана по сриди фатио,
По дви, по три кладе прескакује,
А све носи Сењанин Ивана.
Кад то виђа Сењанин Иване,
Он повикну грлом гласовито: 105
„Давор' Боро, сладки барјактару,
„Ти затеци Панџу са очију,
„Небили га како савладали.“
Онда њега барјо послушао,
Тере њега са очију туче. 110
Када Панџу они савладали,
Тад њемука руке савезаше,
Од лаката до б'јелих ноката,
Из ноката црна крвца капа.
Ал' говори Панџа Грачанине: 115
„О Иване од Сења камена!
„Неводи ме Сењу каменому,
„Ево теби стотина дуката.“
Али Иван на то и нехаје.
Јопет му је Панџа говорио: 120
„О Иване од Сења камена!
„Неводи ме Сењу каменому,
„Ево теби зелена долама,
„На долами стотина путаца,
„Свако пуце стотина дуката. 125
„Које пуце понајближе врата,
„Оно пуце од триста дуката.
„Ђе ја Иве хладно пијем вино,
„Ја нечекам, док ме редна дође
„Већ одапнем пуце од гроца, 130
„Па ја сњиме хладно пијем вино.“
Ал' то Иве хаје и нехаје,
Ван га ћера каменому Сењу,
Предаде га Тадијиној мајци.
Она њега меће у тавницу. 135
Тавнио је девет годиница.
Већ му љута мука додијала,
Па говори Тадијиној мајци:
„Бора теби, Тадијина мајко!
„Јали мени ти одсици главу, 140
„Цини мене у кол'ко ти драго.“
Милостна се мајка догодила,
Нећила му киндисати глави,
За ђемију већ га приковала,
Да он тегли на мору ђемију 145
Брез промине, докле је крајине.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
