Сестрић Милован и сестра Глумца Осман-аге

Вино пије од Јанока бане,
Око бана двадес џенерала
И тридесет има капетана,
Међу њима Чоле капетане.
Одоше се хвалит’ капетани
Ко је бољи јунак од којега,
Ко је више добио мегдана.
А што вели Чоле капетане:
"Браћо моја и дружино драга,
"Од како сам јунак постануо,
"Ја сам двије направио куле,
"И пуне сам напунио робља
"Од Турака из турске Удбине.
"Још ћу трећу начинити кулу,
"И отићи на дорату моме,
"Браћо моја, у турску Удбину,
"Да заробим роба од Турака,
"Да напуним ону трећу кулу."
Кад то чуло двадес џенерала
И тридесет српски капетана,
Сва господа Чолу бесједише:
"Прођ’ се тога, Чоле капетане,
"А ђавола и турске Удбине,
"Ти си, Чоле, јунак остарио,
"Дорат ти је добар за мејдана,
"Онакога у свијету нема.
"Већ ако ћеш наске послушати,
"А ти продај дора од мејдана,
"Узми за њег хиљаду дуката,
"Пак се рани и од зла брани,
"А прођи се врагали Удбине."
Кад то чуо Чоле капетане,
То је њему врло мучно било,
Па бесједи Чоле капетане:
"Браћо моја и дружино драга,
"Оће васке Чоле послушати.
"Ја ћу продат’ дора од мејдана,
"Ал’ ми дорат млого требовао,
"Донио ми тридес челенака,
"И још добра много донио је."
Па устаде Чоле капетане,
Оде Чоле на бијелу кулу,
Па на млађе срклет учинио,
Те дората коња тимарише,
У сунђер му воду покупише,
А дората окитише дивно.
Дође Чоле, сеири дорина,
Прође Чоле с обадвије стране,
Па га грозне сузе пропадоше,
Па дорату Чоле проговара:
"Ај дорате, соколово крило,
"Млого си ми, доро, требовао."
Па дората даде на телала.
Телал виче по Јаноку граду:
"Ко ће дати хиљаду дуката
"За дората коња од мејдана!"
Ко имаше, онај не смијаше,
Ко смијаше, блага не имаше.
Враг нанесе и несрећа црна
А приморца од мора трговца,
Како виђе Чолова дорина,
Он потеже везену мараму,
У мараму хиљаду дуката,
Па их даје Чолу капетану.
А трговац посједе дорина,
Отиште га пољем јаночкијем.
А да видиш Чола капетана,
Он отвори срчали пенџера,
А узима срчали дурбина,
Чоле прати коња и трговца,
Ђе му дорат по три копја скаче,
Сузе рони, овако говори:
"Баш те никад заборавит’ нећу."
Таман Чоле у ријечи бјаше,
Док ето ти сестрић-Милована,
Капу скида, до земље се свија,
Љуби Чола у скут и у руку,
Па му сестрић поче бесједити:
"За што, дајо, продаде дорина,
"А даде га у туђинске руке,
"А не каза сестрићу твојему?
"Ја имадем моју очевину,
"Продао би луке и читлуке,
"Могао би дора откупити."
Сузе рони, а проклиње Чола.
А старцу се Чолу сажалило,
Па извади од злата мараму,
У мараму хиљаду дуката,
Па их даде сестрић-Миловану:
"На, сестрићу, хиљаду дуката,
"Иди врати ако можеш дора,
"Теби ћу га дати за хиљаду,
"Чекаћу те три године дана."
Узе сестрић хиљаду дуката,
Па отиде пољу уз приморје.
Кад Милован близу мора дође,
Тамо стиже од мора трговца,
Па извади везену мараму,
У мараму хиљаду дуката,
Па је даде од мора трговцу:
"На, трговче, врати ми дорина,
"Јербо ме је оправио Чоле,
"Да ми вратиш дора од мејдана."
То трговац ни гледати неће:
"Не дам дора за живота свога,
"Да ми дадеш небројено благо."
У томе се оба завадише.
А да видиш сестрић-Милована,
Он потеже перна буздована,
Па удара приморца трговца,
Колико га лако ударио,
Са земљом га црном саставио,
Па му узе дора од мејдана,
А даде му мараму од злата,
И остави хиљаду дуката.
Ту посједе Чолова дорина,
Право иде Чолу капетану.
Када дође у Чолову кулу,
Сусрете га Чоле капетане,
Па бесједи сестрићу својему:
"Мој сестрићу, шта си наумио?"
Бесједи му сестрић Миловане:
"О чу ли ме, Чоле капетане,
"Ја ћу ићи у турску Удбину
"А до куле Глумца Осман-аге.
"Јесам чуо и људи ми кажу
"У Османа сестра на удају,
"Да је ’наке у Удбину нема.
"Рад сам, дајо, ићи у Удбину
"Да уводим Османову кулу,
"И окушам срећу у дорину."
А вели му Чоле капетане:
"Чу ли мене, сестрић-Миловане,
"Ћерај дора у турску Удбину,
"Те окушај срећу у дорину.
"Што, сестрићу, саде задобијеш,
"Уврати ми на бијелу кулу,
"Чекаћу те за седам година."
Па му даде, и честита дора:
"Здраво ишо, шићар задобио!"
Па сестрићу посједе дорина,
Ћера дора у турску Удбину.
Докле дође пољу удбинскоме,
Ту чобане нађе код оваца.
Чобанима божју помоћ дава.
Чобани му помоћ прифатише:
"Да си здраво, незнана делијо!"
А бесједи сестрић Миловане:
"О чобани, моја браћо драга,
"Знадете ли Глумца Осман-агу.
"Је л’ код куће у турску Удбину?"
Чобани му тијо бесједили:
"А Бога ми, незнана делијо,
"Осман ти је јутрос поранио,
"Отишо је Лики и Крбави,
"Тамо жени сестрића својега,
"По имену ускок-Каримана.
"Код двора му ниђе никог нема,
"Само сестра Менума ђевојка."
А кад чуо сестрић Миловане,
То Милован једва дочекао,
Па окрете дора од мејдана,
Право иде Османовој кули.
У авлију ућера дорина,
А срете га Менума ђевојка.
Под јунаком коња прифатила,
Коња води у арове тије,
А јунака на бијелу кулу.
Бесједи јој сестрић Миловане:
"А Менума, кћери Османова,
"Мене Осман јесте оправио
"Да на свадбу идеш Кариману."
А Менума поче бесједити:
"О јуначе, незнана делијо,
"Ја би сада млада највољела
"Да си сестрић Чола капетана,
"По имену млади Миловане.
"Јесам чула у нашу Удбину,
"Да је љепши од сваке ђевојке,
"Па сам Богу емин учинила,
"Да му пођем за вјерену љубу.
"Гледајући на твојему лицу,
"Ил’ си сестрић, ил’ си своје Чолу.
"Ти Османа ниси ни виђео."
Кад то зачу сестрић Миловане,
То Милован једва дочекао,
Проказа се Менуми ђевојци
Да је сестрић Чола капетана.
Кад то чула Менума ђевојка,
Раширила обадвије руке,
Па загрли млада Милована.
Опрема се на танану кулу,
Узе блага колико јој драго,
Па сиђоше до коња дорина,
А Милован посједе дорина,
А ђевојку увати за руку,
Па је тури за се на дорина.
Што не лети и не носи крила,
Ни дората стиже, ни престиже,
Право дође у Јанока града.
Добро знаде сестрић Миловане
Шта је њему бесједио Чоле:
Шта добави прво у Удбину,
Да му даде на бијелу кулу.
И томе се сестрић обећао.
Све мислио на једно смислио:
Да се моли Чолу капетану,
Да не тражи шићар добијени,
Јер ђевојку прегорјет’ не може.
Уврати се на Чолову кулу,
Честита му Чоле капетане:
"Здраво био, сестрић-Миловане,
"Здраво био, ђевојку љубио!
"Знаш, сестрићу, што смо утврдили?
"Први шићар долази ујаку,
"Оно друго теби што добијеш.
"Ил’ остави на кули ђевојку,
"Ил’ повади хиљаду дуката."
Моли му се сестрић Миловане.
То сестрићу ништа не помаже.
Узмучи се сестрић Миловане,
Нема јунак хиљаду дуката,
А Менуму прегорјет’ не може.
Све то гледа Менума ђевојка,
Сузе пушта низ бијело лице,
Не би ли се сажалио Чоле,
А Чоле се сажалити неће,
Већ Менуму оће уставити.
Менума се стаде премишљати,
Сада шта ће од живота свога.
Доцкан Мена к себи долазила,
Тури руке к себи у њедара,
Извади му хиљаду дуката,
Па их даде Чолу капетану.
Узе Чоле хиљаду дуката,
Ама Чолу мило не бијаше,
Тек му друга бити не могаше,
А Милован Менуму за руку,
Одведе је на бијелу кулу,
Покрсти је, и привјенча за се.
Нека му је, честита му била!