Серенада

Серенада Писац: Милан Ракић

                          I

                 ALLEGRO

Са три свирача у црноме плашту,
Са шеширом на ком се перо вије,
Узев у помоћ источњачку машту,
Прикрашћу се, ко лопов што се крије,
Са три свирача у црноме плашту.

И зајечаће сетне виолине
У свежу ноћ, кроз башту цвећа пуну,
И кад кроз облак бледи месец сине
Повиће цвеће своју росну круну
И зајечаће сетне виолине.

О то ће бити силна песма, рада
Да знаш шта нежна душа драгој пружа —
На уста моја покуљаће тада
Милосне речи и бокори ружа.
Да, песма моја биће моћна тада.

Песма младости, бурна као она,
Отмена, свежа, поносна, и врела,
И силна као многобројна звона
Кад прослављају победника смела!
Отмена, свежа, поносна, и врела.

О како ће се згранути од чуда
Дремљиве ћифте и њихове жене
Кад их из тешког, глупог санка прене
Свемоћна песма што продире свуда!
О, како ће се згранути од чуда!

Бедници једни што нам љубав крате,
Навикнути на отрцане фразе
Којима лажу своје таште мазе
Касапски момци, каплари, и ћате!
Бедници једни што нам љубав крате!

И зајечаће сетне вијолине
У свежу ноћ. И стаће песма ова.
И кад, ко подсмех на ту срећу ташту,
Весела зора на истоку сине,
Са три свирача у црноме плашту
Поћи ћу, да ти сутра дођем снова.

                         II

                    ADAGIO

Задрхташе на стабљикама глатки
Кринови редом, и душу ми бону
Прелише зраци мистични и слатки:
Појавила се драга на балкону.

Чула си песму, драга, ал' то није
Весела песма некадашњих дана ...
О да л' осећаш да се у њој крије
Несносни задах устојалих рана?

О да л' разумеш, драга, страшну беду,
И осећаш ли невидљиве узе,
Видиш ли кроз ноћ на лицу ми бледу
Крваве очи и стиснуте сузе? ...

                      III

         MENUET LUGUBRE

Перике беле, тињони, лепеза,
И ципеле од атласа и свиле,
И кринолине разне пуне веза,
Красне и сјајне некада су биле,

А данас висе у орману тамо
Прљави дроњци где прашина пада,
И кад их видим, ја зачујем тада
Менует љупки од Филипа Рамо.

Ал' авај! песма залуд покушава
Да врати чари старинскога доба;
Дубоким санком прошлост ова спава,
И поређани стоје гроб до гроба.

Тако се свети природа, и тако
Најлепши сан у ситни прах претвара:
Од некадашњег раја бива пак'о,
Од кринолине сјајне, крпа стара.

Тако сам и ја ево већ три ноћи
Блажен и бујан, док се песме хоре,
У музици, у цвећу, и самоћи.
Сисао срећу све до саме зоре.

Али ће, драга, друго време доћи
И остаће ми, кад дан један гране,
Од те блажене и чедне три ноћи
Три разјапљене, ко ноћ црне, ране ...

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ракић, умро 1938, пре 86 година.