Својој нади
| Својој нади (1899) Писац: Драгутин Илић |
Остави ме! у тој тами,
Што ми душу обавија,
Нашто мени бледи плами
Да ме пале испотија?
Што би хтела да осветлиш
Сред дубоке ове тмине?
Остави ме, остави ме,
Ту су саме развалине!
У сурваном, хладном стењу
Слепи миши гнезда праве,
По руини и камењу
Набујале дивље траве.
Нашто жижак палиш амо,
Где хавети мрачне блуде?
Слушај како шуме само,
То се оне из сна буде!
Из суморних развалина
Сабласти се бледе дижу,
Ко шум буре из дубина,
Ко таласи хучни стижу.
Остави ме, остави ме,
Не приноси жижка свога,
Не спомињи своје име
Покрај духа уснулога!
Ил’ те, можда, жао стало
Што ме мори ова тама,
Срце ти је задрхтало
Па би да ме тешиш сама.
Остави ме, чудни створе,
Не треба ми светлост твоја,
Драже ми је мрачно море
У ком тоне душа моја!
Извор
[уреди]1899. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година четврта, број 3, стр. 85.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|