Сви смо ми Колета од Розена

←Чистач

Сви смо ми Колета од Розена  (1932)  Писац: Драгиша Васић Пад са грађевине

Пад са грађевине→

Спровод веома свечан, који је привлачио пажњу свих пролазника, кретао се службено и полако све до улице Гробљанске. Ту, од почетка њенога, прво су носиоци крста и кољива, без договора, убрзали кораке. За њима је, да би одржао одстојање, пожурио и сам носач одличја. У истој намери, носачи венаца, којих је било много, неколико редова, такође пођоше брже. Оценивши да им последњи ред измиче, вође црних кола, на којима се сандук од метала приметно труцкао, снажно су тргли подбратке, док је возар, у исти мах, ошинуо коње, за чијим се ушима, лако и злокобно, лелујале перјанице. Онда и ожалошћени, изнемогли за колима, и сами опружише ноге, јер задњи точкови, на које беху усредсредили сву пажњу, убрзаше обртање. За њима учинише, исто тако, и други, па се то редом пренесе све до пољске батерије што је, из почасти према ратнику од заслуга, увеличавала овај, по броју пратилаца, необичан спровод. А од половине Гробљанске улице, и прилазећи гробљу, поворка се тако убрзано кретала, да су и људи и жене просто потрчкивали, из бојазни да их не сустигне она снажна запрега топова, од чијег се треска ништа више није чуло све до гробља, и где се овој узбуни придружило и звоно са гробљанске капеле, што је усред заглушнога треска, са којим се сливало, подсећало на известан задихани и језиви лавеж.

На улазу, баш на самој капији гробља, удовица наједанпут изгуби свест и паде у нечије руке, па забуна око тога да је поврате увелича још више свеопшту ужурбаност и узбуну. Пошто су је пренели у собу гробљанске управе, спровод продужи право ка ископаном гробу. Нас двојица, најближи и најбољи другови човека који је био узрок свега овога, нисмо могли тамо ни да приступимо. Тада, пред гробом, притиснутим са свих страна светином, одржаше му говоре они са којима он никакве особите ни интимније везе није имао, па ковчег, пошто су га залемили, спустише помоћу конопаца онамо где му је било намењено да остане само привремено.

Уклањајући се ћутећи, ми смо се, после тога, упутили стазом која води гробници Војводе Путника. Били смо сами. Љубичасти сумрак увелико је падао.

У ходу, узимајући ме присно под руку, мој друг прекиде ћутање:

— Не волим да гледам — рече он — ово камење, плоче и ове споменике под чијом тежином, у разним фазама распадања, налази се читав један свет. Ајдемо брже. Зар није боље било у рату: хумка и дрвени крст, а под свежом земљом, крваво, још свеже и топло тело.

Ја сам, међутим, рекао:

— Видиш, ова јадница не може да преживи свога мужа. Ја не могу то ни да замислим. Ја мислим даће се опа убити.

Узимајући ме још присније под руку, затим размисливши о нечем, он, после подужег ћутања, исто тако не одговори директно на моје питање. Него:

— Баш пре неки дан — рече — случајно сам наишао на Додеовог Бесмртника.

— Чудноват случај — упадох живо — и ја сам га недавно читао понова.

— Кад је тако — продужи он скоро обрадован — онда ми је лако да говорим баш о томе што си покренуо, о чему сам и ја малочас мислио, а поред тога о нечем што до сада никоме...

— Добро — прекидох га опет — знамо шта смо један другоме.

— Ти се, дакле, сећаш како је он ону сироту малу Колету од Розена, у њеном очајању удовиштва, описао?

— Како да се не сећам, сећам се врло добро Колете од Розена, њене плаве косе бачене у мртвачки ковчег мужа, стола постављеног за двоје, дописивања с оне стране гроба...

— И како је Пол-Астје, онога дана кад је дивну удовицу пратио на Пер-Лашеско гробље утиснуо онај пољубац на њена полуотворена уста, пољубац који му је она вратила лудо, како је то сјајно описао Доде, поред самога саркофага њенога мужа, у гробНици, на чијем мермерном зиду беше исписан стих Саламите: Љубав је јача од смрти, и док је птичица једна риђе боје кљуцала црвиће између камених плоча.

— Да, дабоме! То је место које се не заборавља!

— Е лепо, кад се тога сећаш, онда слушај шта сам ја доживео, ау своме сопственом очајању удовиштва, само много ужасније него што би и ти и ма ко могао наслутити.

Ми смо били оставили гробље, па смо се упутили Лаудановом шанцу, одакле се још видео Дунав и скоро сва раштркана и архитектонски тако немирна наша престоница. Трава је мирисала, ваздух је био миран.

— Знам, исто тако — настави он — да добро памтиш како сам пре једанаест година, доле на фронту, напречац, дознао о смрти своје жене, како је то на мене деловало, и ти си најбоље, јер си ми био најближи н јер си дојурио чим си о њој сазнао, упознао моје страдање, које ме је учинило другим човеком, и да живим само за успомену на жену због које ми се живот чинио више него бесмислен. Сав ужас оне патње, највећи мој доживљај, био је збиља необичан. Три године дрхтао сам у том дубоком страдању, таквом да га живи човек једва може и да издржи. и за све то време, и дуго и ужасно, утеха ме никад није хтела помиловати, сем надом да се рат мора завршити, да ћемо се вратити и да ћу, најзад, дочекати да достигнем до онога гроба који је за мене све. И доживео сам.

Истога дана кад сам стигао, ја сам сместа пошао да испуним прву дужност, да задовољим неодољиво осећање. Отишао сам на гроб који ме је привлачио јаче од свих сусрета са живима. Отишао сам и провео тамо једно сасвим кратко време, тупо гледајући у кишом испрани крст, на коме се ни половина слова није била одржала, и у земљу покривену скоро већ осушеном травом.

Али враћајући се, ја не осетих нимало олакшања коме сам се надао. То је било зато што сам се још увек налазио под свежим утисцима сусрета са живима. Увиђао сам да треба да дођем још једанпут, сутрадан, па да тамо останем што дуже, предајући се сав оној успомени.

Тако сам и урадио. Иако је већ била јесен, дан је био врло леп и природа још увек раскошна, То послеподне кад сам се упутио гробљу да тамо останем све до ноћи. То гробље било је далеко ван вароши, која остаје за брдом, ограђено старом оградом и опкољено брежуљцима и ливадама, на којима се још увек налазили зденути пластови. Било је сасвим пусто, јер се због нашег доласка све стекло у вароши, и гробарева кућица, у којој сам некад узимао тамњан и кадионицу, била је закључана. Ја одлучих да не улазим унутра него да пређем с друге стране, на ливадицу, поред саме ограде, у чијој се непосредној близини налазио гроб за којим сам толико чезнуо. Чинило ми се тако да онда и нећу видети друге гробове, и да ћу, удаљен само неколико корака од ње, најбоље моћи да се предам ономе зашто сам се ту и налазио. Тако је и било. Легао сам на траву док је око мене мирисало, па сам гледао плаве планине у даљини и ћувике са воћњацима што су крили беле кућице са црвеним крововима. Владао је такав мир и све је било тако чисто и светло око мене и у мени, да сам увиђао како је то баш оно о чему сам увек сањао. Гледајући у врхове планина сунцем обасјане, ја сам на лицу осећао један осмејак заиста чудан, који нећу заборавити док год сам жив, јер је био први и последњи у моме животу. Тај осмејак као да је требало да изрази неко чудно миловање, благо и необично свето, а због достојно издржанога страдања, због свега што сам дотле поднео. То меко сунце на врховима планина и овај благи осмејак чудновато се стапаху са нечим неодољивим, несхватљивим и тајним. Као награда за сва страдања, као доказ о човечански издржаном, било је то нешто као највећа утеха, као благослов или као највеће признање које се могло добити.

И са таквим миром у души стао сам да се удубљујем.

Сами, сасвим блиски, ми смо се почели враћати једно другом, и тада сам живо осетио ону мирну срећу због чистоте са којом сам јој, после свега издржанога и свих искушења, дошао.

Наједном, тако заклопљених очију, замишљен и занесен, тргао сам се. Изненадио ме звук звона што је долазио са белим стадом које ми се приближавало и опомињало да нисам сам, као што сам мислио. То стадо, док је пасући милело, пратила је чобанка која је одмерено корачала за њим, а са плетивом у рукама. Ех, како је све кратко трајало! Налакћен, очекивао сам да ме то стадо мимоиђе. Но оно се само споро помицало, идући ми право у сусрет. Најзад, све ближе и ближе наилазило је оно према мени, и у томе приближавању брзо и ситно кидање траве стаде да ме занима. Тада сам тек по дигао очи и угледао чобанку. Сасвим млада, снажнога и правилнога стаса, развијених и чврстих листова на ногама високим и танким, она ме је прво поздравила, док је мој поглед одмах пао на њене груди, чији се немир при сваком и најмањем покрету, а под њеном скоро провидном блузом, живо осећао.

Поздрављајући ме, она се насмешила, корак по корак пратећи стадо. То што се она насмешила одбијало ме, јер сам знао да су ову необичну слободу наше, некад тако смерне девојке, морале за добити под окупацијом. Пратећи стадо, ја сам приметио да га она све више наводи око мене, да се намерно не удаљава, и да је спремна да започне разговор са мном чим ја за то покажем воље.

Све више и ближе стадо се врзмало око мене, па ми је и она, крећући се оном младалачком гипкошћу која чини да је сваки покрет уживање, била пришла сасвим близу. На њен поздрав ја сам одговорио учтиво, и опажајући да се намерно не удаљава, запитао је нешто о њеним овцама.

Одговорила ми је радо, па ме је и сама питала о моме чину и кога је рода моја униформа.

То је био повод да је упитам: радује ли се што смо дошли; на шта ми она одговори:

— Дабоме, зашто се не би' радовала?

— Шта знам — рекох — давно смо вас и оставили.

Пошто је поћутала:

— Па ништа, наши смо — рече.

У том разговору, кога се добро и не сећам, ја нагло осетих како се у мени крв пали, и огањ, који се разгори, обузима ме свега, па као нечим убоден, подигох се, приђох јој.

— То плетиво — рекох не знајући шта говорим — шта је то, коме то, баците ви то!

— Гле! Шта? — бранила се она, смејући се. — Зашто да бацим? Плетем да ми прође време.

Тада заподенусмо некакав бесмислен разговор око тога плетива и почесмо да се око њега прегонимо. Она примедба о слободном понашању потврђивала се све више, јер на моја дрска задиркивања која су и мене самог чудила, одговорила ми је равном мером, док је у њеном гласу и држању било нечег много сигурнијег него у моме. Онда пођох да силом отргнем оно плетиво, но она брзо одмаче руку, те уместо плетива ја зграбих за њене груди тврде као камен, и упола раскопчане. Повукосмо се, понесосмо, заједно поред жбуна, лица загњурена у траву...

Шта сад мислиш, побро мој, а? Кроз маглу у очима, зажарених образа... и онај гроб и чобанка, и снови наши и сва страдања, шта велиш: све нека иде до врага! Зар нисмо сви ми као и она мала Колета од Розена? Шчепао сам откотрљану шапку, окренуо се око себе, зверски, као да сам у часу изгубио душу, и као крвник пошао сам натраг. За мном, мало иза тога, осетих некакав топот, сасвим необичан, бесан. Као неки поманитали ескадрон демона, за мном је јурило стадо, и то негово демонско блејање подсећало ме на најодвратнији кикот...

... Застали смо на самом врху Лаудановога шанца. Иза нас пружала се сјајно сребрнаста трака Дунава, који се нагло губио у бујном зеленилу ада. Пред нама сумрак, густ и гарав, обавијао је све више, све брже, све грабљивије, град и гробље, град Живота и град Смрти, у којима се баш тада, пуном и лудом снагом, вршио онај највећи и најмрачнији процес вечите смене: од љубавнога загрљаја, рођења у мукама, живога и сметенога гамизања и полумртвог сна, до жалосног трзаја старости и неумитне и фаталне Сеобе, једној од којих смо и ми малочас присуствовали.

Били смо гологлави, у дубоком ћутању. Зрикавци нам нису сметали.