Свирач
Не, по вашем такту гудало не вучем!
Мелодије моје теку с врха сама,
Гдено зора сунцу својим златним кључем
Отвара портале, и макови цвет
С недара му баца на прагове храма,
У краљевском плашту где га отац свет
Испраћа и спрема на нов сјај и лет.
Мој звук рађа само дрхтај мојих струна -
Сам избија као врело река плави'.
С вихорима живи уврх горских круна,
И с лучама кружи наш убоги кут...
Он је жижак оних које мемла дави
И родне им баште мраз убија љут,
По очима траже дуга светли пут...
У скровишту, где га златне ватре крепе,
Он не чека никад на тапшање ваше...
Њему венце вију ореаде лепе,
И уз харфе слажу хвала чедни пој...
И кô капље сунца љиљанове чаше,
Он у себи храни светих искра рој,
И дар од њих прима и ореол свој...
Он жеђ вином гаси из свога крчага,
Слухом својим слуша речи с река тајне...
Он је моје дело, моја крв и снага,
Моја срећа, радост, и болова глас...
С њим ћу и умрети једне ноћи сјајне,
Кад успева река, грм, поље и клас,
Грлећи, о драге моје струне, вас...