Свет (комад у четири чина)/7
VII
СИМА, ТОМА, СТАНА.
СИМА (наставља, као и да није прекинуо): За тим ћемо у једанаест часова кући на ручак. (Припаљује цигарету).
СТАНА: Зар већ у једанаест?
СИМА: Молим. Онај један час до ручка потребан нам је. Сваког дана треба очистити муштиклу, треба цепкати дрвцад за чачкалице, навити кућни часовник, пребројати суво месо у оџаку, прегледати славину на бурету у подруму, истерати муве из собе за спавање и још пуно таквих ситних ствари, које човек, кад дође у пензију, мора сваки дан вршити. (Повуче два три дима). После ручка мало ћемо прилећи....
ТОМА: Е јест, ја то морам....
СИМА: Молим те, као што кажем: после ручка мало ћемо прилећи, или ћемо узети новине или какав календар или кувар. Не знате ви, како се слатко спава, кад човек заспи читајући кувар.
СТАНА: Ваљада сањате какво лепо јело?
СИМА: А није то, него увек сањам, да ме је ко позвао на ручак. (Испио је кафу, па хоће да остави шољу).
СТАНА: (прихвата је). На здравље!
СИМА: Хвала!.... За тим ћемо после спавања, око три часа, изаћи опет у кафану и увући ћемо се у карташку собу и стаћемо карташима више главе, и то ја ћу стајати уз једну странку, а Тома ће уз другу. Ми, дакле, нећемо играти.
СТАНА: Па што вам је онда потребно да учите карте?
СИМА: Зато, да бисмо разумели игру. Ви још не знате, како је то слатко стајати више главе неком, кад игра карте, али кад разумете по мало игру. Ту се човек бесплатно
једи, бесплатно радује и бесплатно игра карте. Знате, ту се често човек и посвађа, и ако га се не тиче, па онда често пута притекне у помоћ и по каквим саветом, и ако му га онај што игра не тражи, па онда човек стрепи, боји се, рескира, — и све га то ништа не стаје.
СТАНА: Па тако цело после подне да стојите људима над главом?
СИМА: А не. Пред вече ћемо ишетати мало Теразијама, те да сретнемо овог и оног, да опет чујемо по нешто ново, да стојимо по мало код каквог ћошка или пред кафаном,
да загледамо, ако се каква кућа зида, и да кажемо наше примедбе, да застанемо, ако се каква кола скрхају или ако се двоје свађају, и у опште да исцрпемо сва она задовољства, која пензионарски живот чине тако слатким.
ТОМА: Е право да ти кажем, ја се уморих само слушајући то, шта све треба да радимо, а где бих ја све то и радио?
СИМА: Како то сад? Па јеси ли ономад пристао?
ТОМА: Ономад ниси био тако опширан, а, после, и нисам хтео да ти кварим вољу. Али... не могу ја то некако тако... Научио сам на овај мир и тишину, не одлазим никуда, не долази ми нико; живим овде у кућици са женом и децом, разговарамо, плевимо башту, хранимо живину, читамо шта мисли Русија, а шта Енглеска, па тако нам прође дан.
СИМА: Не кажем да је и то рђаво... Дабоме, кад човек има фамилију...
СТАНА: Па јесте, ви сте самац, па вам се и не мили код куће.
СИМА: Па, право да вам кажем, и то је истина. Дакле, нема онда ништа од мога плана?
ТОМА: Ево, ако хоћеш: све што могу да пристанем, то је, да ме научиш једној игри, па да дођеш, као што си и до сад долазио, сваки дан у три часа, те да одиграмо по
неколико партија уз кафу.
СИМА: Добро... Кад већ нећеш друкче, макар и тако. Научићу те шлаге.
СТАНА: А је л' то за новац?
СИМА: Па јесте.
ТОМА: Ако је. Ми ћемо играти у једну пару.
СИМА: Па и то можемо, а добит да мећемо у пикслу у корист рањеника.
ТОМА: Којих рањеника?
СИМА: Па, руских рањеника. (Меша карте).
ТОМА: Каквих руских рањеника, кад и нема рата?
СИМА: Све једно: ако га нема, биће га. Док је Русије, мора бити рата, а кад има рата, мора бити и рањеника. Дакле, збираћемо пикслу у корист тих будућих руских рањеника.
ТОМА: Добро, пристајем.
СТАНА: Али, немојте само данас почети; почните од сутра.
ТОМА: А што не баш данас?
СТАНА: Ех, тако... Данас имамо у кући једну малу светковину, а кад је светковина, онда се не игра карата.
ТОМА: Светковину?
СТАНА: Дабоме, те још какву.
ТОМА: (Домишља се). Чекај... данас је двадесет година, како смо ову кућу купили.
СТАНА: Ниси погодио. Од куд данас, кад смо се уселили тек седмог новембра?... Заборавио си.
ТОМА: Ама данас сам закључио погодбу.
СТАНА: Није, вараш се.
ТОМА: Е, чекај, сад ћу те уверити. (Оде до ормана и узме онај рам, у коме је венац, и обрне га. Сими говори). Знаш, ово је наш венчани венац, па сам ја остраг увек записивао сваки важнији догађај.
СИМА: То је онако, као неки Октоих. Сасвим паметно. Зашто да се заборави?
ТОМА (пошто је метнуо наочаре, чита с леђа рама): Ево: „Нека се зна, да смо ја и Стана за наш новац, који смо, провев петнаест година брачнога живота у међусобној љубави и штедњи, данас, 28. октобра 1885. године, купили кућу и у исту се уселили 7. новембра исте године“. (Оставља слику на сто).
СТАНА: Ето видиш, а данас је тек 4. септембар.
ТОМА: Јесте, Бога ми. Е па, каква је онда светковина данас. Ваљда није мој рођен дан?
СТАНА: Није.
ТОМА: Него шта је?
СТАНА: Данас је равно петнаест година, како је Каја код нас у служби, а педесет јој је година живота, па ме молила, да почасти децу.
ТОМА: Е, то ли је? Па што ми одмах не кажеш? А јеси ли јој купила што, да јој поклонимо?
СТАНА: Требало је да купим, ал', Бога ми, немам кад да изађем у чаршију.
СИМА: А шта бисте јој узели?
СТАНА: Па какву шамију.
СИМА: Па молим вас, ја и онако идем сад у чаршију.
СТАНА: Ех, да не буде за вас то терет?
СИМА: Та оставите, молим вас, какав је то терет? Ево мене за пола часа, па да се и ја почастим. Та и ја сам члан ваше фамилије. Нема нигде забележено, али ће бити, мислим, скоро двадесет година, како ја сваки дан увратим и испијем кафу код вас. Чекај... Има ли овоме часовнику двадесет година?
ТОМА (размишља): Има.
СИМА: Е, оног си га дана донео, кад сам ја дошао први пут на ручак. То баш памтим. Хајде, одох ја. (Полази).
СТАНА: Е, баш вам хвала, господин-Симо.
СИМА: Молим, молим. (Оде).
|