Сањало/7
- Сањало
- VII
Кад се зађе дубље у Дорћол, таЈ комад источне вароши у Београду, а вама се и нехотице наметне друго осећање но оно с којим сте ушли у те уске и криве улице. Чини вам се, да малоазијски топли и ароматични ветрићи пире око вас, а онај Банат преко Дунава — Анадол. Све добије другу, тајанствено-занимљиву драж. Мучи вас радозналост, хтели бисте кроз пукотинице неокречених зид.>ва да посмотрите цветни и плодородни врт самоограниченога и сурев-њива мусломанина. Гранчица бршљана или вршак зелене лозе што се виде овде онде изнад зидова, као да вам приповедају сладости које се сањају, а можда и уживају, у тим забрањеним рајевима. Рајевима. рекосмо, али за оне, који у миру траже хране ду-шама; пријатељима жубора и борбе, харемски је живот духу карика. На угловима камените чесме с бакреним лулама и натписима арапским; главном улицом бајирском, Јалијом, живописно блеште ду-ћани са источном робом, пекарнице и млекарнице,. џамије и хамами с кубетима, телалнице и прчвар-нице с добрим ћсбапчићима, касашшце и рибље чар-шијице, механе са стакленим ћошкама, где седе сре-довечне ерлије с белим, зеленим и шареним турба-нима, пушећи чибуке и шарене наргиле, а низ улице,. горе доле, надали вику халваџије и кокичари, мла-ђани продавци салепа и бозе, све саме младе Река-лије, а међу њима по који мршави Јеврејин броћасте-браде и бркова, погружен и перјав, трагичним по-гледима нуди вам црвено-жуте неранџе и бледе ли-мунове. Изнад тога шаренога света у плавој висини беле се вита мунарета, и кад се сунце испне на подне,. а јасно-грли мујезини с висина кличу правовернима песму језанску, а вама, као у хиљаду и једној ноћи,. затрепте најживље махале пуношаренога Багдада.
Ту на том, негда тако пуноживотном, данас тако пустом Дорћолу, у улици ниже главне полиције, у кућици, којој данас камена на камену није, живео је професор Сава. Професор је Сава из оног првог кола Србаља, који, већином, дођоше у Србију на позив кнеза Милоша. Философ, богослов, добар Не-мац, а још бољи Латин! У дужности школској тачан* у цркви сваке недеље, а кад су празници земаљски* раније излази да гледа параду. Јутром је много читао и радио, пред вече ходао, а вечером ишао мало на. поседак, али нигде не задржавајући се после десет. Омален, шишкав, средовечан, кокораве косе, браде пуне, подрезане, чела ониска, очију живих, малених^ а коже на лицу ишаране многим ситним мрштинама.
Кућица, у којој живљаше, беше насред авлије, коју, исто као и муслиманске конаке, опасиваху високи зидови од камена. Покривена старом ћерамидом, с великим стрехама, с дрвеним ћошкама и прозорима маленим, који са гломазних дрвених ћерчива још мање светлости пропуштају у малене собе. Уђете у куЈну, а из кујне лево у собу. У левоЈ живљаше стара сестра Савина, госпођа Јелена, у десноЈ сам профе-сор Сава. Док се он можда бави у школи, уђимо, на прстима, у ту његову отворену ћелиЈицу, коЈа Је те-сна, али коЈу он ипак за то називаше својом „все-леном”.
Код прозора прост, дрвен сто, покривен великим; белим табацима, на њему велики црни дивит од ис-тога дрвета као и пескаоница, лево и десно Једна на другоЈ просто повезане наЈбоље књиге оновремене наше књижевности: Летописи, Србске Пчеле, Доси-тије, Голубице, Жил Блаз, Хаџи-баба. А на простоме долапу књиге његове струке, латински и новији не-мачки класици, међу којима је Клопшток са својим одама и отац Геснер са својим идилама. Тамо иза књига, поред онога зида без прозора, скроман је креветац, покривен старим врло простим ћилимом, на ком се и преко дана почешће одмара. Чело главе мало ,,Распетије”. Сава по читав сахат чита Вер-гила или Гетеова Фауста, или Разбојнике Шилерове, па опет, кад затвори књигу и кани се да легне, смер-но стане пред „Распетије” и моли се Богу. Тако је било доба, а он беше продукт свога времена; борио се противу простих аукторитета, али је опет зато, можда махинално, љубио владике у руку и скидао капе свима великашима. И отменим госпођама, ста-рој госпођи Симићки, свагда прилажаше руци. Али је велике куће пажљиво избегавао: његова чиста, проста и лепа, али и сувише затворена натура на-гињала је више грађанском животу, волео је не то-.лико сељаке колико занатлије. Четвртком често оде у радионицу некога пушкара Ђаковалије, па по чи-таве сахате гледа како кали ножеве и кити корице, или би отишао казасу, који онде преко пута на вр-тешку испредаше свилене и сребрне гајтане, а ве-чером би више пут свратио к мајстор-Јовану столару, где смо се први пут с њиме упознали.
Скоро је подне. Професор Сава суморан уђе на капију. Како беше пријатан јесењи дан, иђаше голо-глав, у једној држаше свој ониски голубасти шешир,
а другом руком намешташе своју, лаким знојем овла-жену косу. Кад је био у својој „вселени”, још док није врата ни притворио, зачу се његов симпатичан глас:
— Јелена!
Ето ти његове старе сестре Јелене, с наочарима на носу и картама у сухим жилавим рукама.
— Ручак!
После минут два изби дванаест, и њих двоје се-доше за сто, на којем се пушаше слатки купус са јагњећим месом.
— Знаш ли ти, Јелена, зготовити папазјанију?
Јелена напрћи своје убране усне.
— А би л’ умела начинити мусаку?
Јелена се, с презирањем, насмеп.
— Па ђувече од црвених и модрих патлиџана? Ево како се то готови ...
— Али докле ћеш ме, Саво, бити по ушима са тим твојим модрим патлиџанима? Увек си био онако, онако... а сад си се, Бога ми, сасвим подетио. Што ти се сад наспеле те луде цинцарске сплачине?
— Ал’ чујеш ме, Јелена ...
— Нећу ништа да чујем, немам ништа да чујем!
— Та дај се доказати.
— Нема ту никаква доказивања. Но, лепа ствар, још ће ме учити ове Сервијанкуше!
— Јелена! викну професор Сава и лупи руком сто.
— Шта лупаш тако, нисам ја твој ђак. Ако ти нисам по вољи, одох у контумац, па збогом!
— Та чуј ме само ...
—■ А шта да чујем, шта имам да чујем, да чујем ја од тебе; та знам море кад си оволишни био. Кад год си лизао прсте за палачинцима, а гле мог брата јако, сад му је ...
— Сад му је, сад му је, шта му је сад? викну љу-тит Сава, жваНући мало живље покрупнији залогај; најбоље је да данас и не говорим. Ти си данас, онако, знаш, не смем ни да ти кажем.
— И боље да Нутиш, кад не знаш шта боље да ми говориш. Ја ћу како ја, како је код паметна света, а неће ми још уливати памет геаци.
— Опет! подвикиваше Сава.
— Они треба од мене да се уче воспитанију, а не Ја од њих.
— Знаш ти, шта је воспитаније.
— Не знам, него ћу се од тебе учити.
— Чујеш, Јелена ...
— Чујем!
— Ти си ...
— Шта сам ја?
— Ћурка!
То већ беше нарогушеној уседелици доста. Плану, скочи, груну у плач, и оде у своју собу. Сава је по-дуже гледао за њом, покушао да узме још који за-логај, па онда устаде, прекрсти се и изиђе на ћошку. Гледећи у зову и ону подивљалу лозу, што се уз њу савијаше, размишљаше о тегобама прилагођавањ једних друштвених особина на друге, о чудноватој упорности човечјега духа, који се противи старим навикама, да стара знања попуни новима, да обнови укус, речју: да се саображава новим приликама, но-вим потребама. А овде Сава, националиста, жељаше сестри омилити само оно, што је обичај његове нове отаџбине. Шта не би сеја брату учинила? Па опет, тако мали захтеви, толика жестока опозиција!
Сава запали пљоснату турску лулу на дугачком трешњевом чибуку. Тада је било у цвету царство скупоцених чибука: у свима великашким оџаклијама служило се најскупоценијим чибуцима, као данас слатким и кавом. И Сава је то уврстио у своја не-вина уживања, искључиво да се подвргне обичају. Да му је могло бити, он би и своје село, заједно с црквом и школом и гробовима својих отаца, пренео у Шумадију, у Мораву. Сад, повукавши неколико димова, жељаше и филџанчић каве са служавника, али јест, то скромно очекивање никад није налазило одзива у сестриној комори. По њеном необоривом начелу, кава се само меша с млеком о доручку и ужини. Само у та доба латиће се „пиксле”, иначе је та скупоцена ствар вазда под њезиним кључем. Сада пуши, хода под стрехом и мисли: бадава му је молити. Да иде у суседну механу на једну грку, турску? Не иде. Професор је, а виши наставници онога времена владаху се полусвештенички. Гости-онице, јавно пушење, картање, све то као живу ва-тру избегаваху уреднији васпитачи онога времена. А данас? Данас је данас, све лепо и красно, али ни-кад оно што је било онда. Онда лежи мирно у гробу заједно са својим прибором, својим представницима.
Кад се је вратио у собу, сто је већ био распрем-љен. Јелена је мало попустила, поспремала, почи-стила, па се повукла у своју собу, села за столићак, ређа карте — и врача. Види: да се њезина друга-рица „проводи несрећна”... „удовица с оним црно-мањастим човеком”... „писмо”... „колевка” ... „на страни”... „нека изненадна жалост”... „зацело”. „Врагу!” викну Јелена, срдито и покупи карте са сто-ла. „Тако луде, глупе, а нисам их још од јуче ни прстом дотакла!” Ту их поче мешати брзо, брзо, брзо, па онда овлаживши десни палац, предузме их поново ређати. Међутим је њезин брат у другој соби сео код стола, отворио најновиЈи Летопис, па, врло мало прибран, мање гледаше у књигу, више размиш-љање о оним тамним и новим питањима, која се од више времена у њему пале и гасе као метеори. По-јаве се, ишчезну, а ишчезну да му се опет појаве сјајније и дуготрајније. Протосинђел Гаврило, којем Је Једном приликом о том помињао, рече, да су ство-рови маште, стога да се опроба у поезиЈи. Он ћу-таше на то, ниЈе изЈављивао своЈе противно мишље-ње. Сад Је помишљао у себи: да су то „весници но-вога доба”, мишљаше, али се никад не усуди да те мисли пушта и у професорска „сословиЈа”. Ко зна? Можда има протосинђел и право? Узме табак чисте хартиЈе, начини два три стиха истој Јесени -— не иде! Покуша да састави нов косовски марш — и то не иде. Можда ће љубавна песма наћи одушке запти-
веним врелима? Још црње и горе! Згужва измрчену хартију и хитне је под сто. „Није то хтети, па бити Његуш — диос1 Псе! Јоуј, поп Нсе! Ноу1 мој добри протосинђелу!” Промрмљавши то, полуљутит Сава задуби се, макар мало и расејано, у отворену књигу Летописа.
Отворе се малена вратанца у зиду од авлијске ограде. Јелена, увек опрезна, погледа кроз прозор. „Дерладија!” промрмља кроз зубе, па наново, још пажљивије, упре своје погледе у разметнуте карте.
А у зелено двориште уђоше та Јеленина дерла-дија, два младића висока и угледна. Један плав, су-воњав, плавих очију, чела висока, а косе отворено жуте, свилене. Други црномањаст, ока црна и жива, меке дуге косе, пораста мало нижега, образа окру-гластих, а усана румених и врелих. Обојица ношаху у рукама по једну књигу; по лепом повезу и фор-мату веће осмине знате да не могу бити школске; а да су речници, ваљало би да су многолисније и дебље. Већ су били скоро пред кућом, кад се про-фесору Сави оте поглед преко књиге кроз прозор у двориште. Видевши ова два млада Српчета, заигра му срце, радост му затрепта на челу, на образима, уста журно са столице и широм отвори врата на својој мирној „вселени”. Обојица уђоше скромно; поруменивши, погледаше свога професора погледом девичанске чистоте. А он им стиште руке обојици; да му не налагаше начело уздржљивости према мла-дости, беше готов да их загрли. „Моја лепа и драга будућности српска!” тако нешто кликнуло је у њему,
и тренутно би му тешко, што своја топла и нежна осећања мора да угушује.
Младићи положише на сто донесене књиге, па, два-трипут понуђени, срамежљиво поседаше тамо на кре-ветац господина професора.
— Дакле, сад смо прочитали и другу свеску на-родних песама ... А ти, Гргуре, шта си сад имао?
— Горсии Венац.
— А пре си имао?
— Милутиновићеву Сербијанку, примети Гргур.
— Прскрасно, наставиће професор, а сад да про-читамо коју оду Мушицкову.
Пошто су прочитали Глас харфе шишатовачке, професору Сави се зажари лице а очи запламтеше. Чега ли се срећан сетио? Можда свога ђаковања у Пожуну, у Ђуру, у Пешти?
— Хе, хеј, како је негда било, а како је сад? поче Сава после неколико расејаних тренутака. Свет се креће унапред, лаганим ходом, али опет одмиче. Све је некуд нагло, све узима други вид, књижевност, школа, црква, све. Нећете заћи у моје године, а све ће ...
Али ту раздрагани професор пређе у толику узбу-ђеност, да у тај мах не знађаше ни сам дати израза ономе што обухвата то његово „све”. Стишавши се, претурио је неколико листова оне књиге на столу.
— Све ће, рекох вам, узети други вид, само је народ сила, коју ни векови лако не ломе. Па наш красни језик, наше песме, наше приповетке — да
прочитамо овај дивни одломак из Страхиња-Бана. Ти, Милане, лепо читаш ...
Милан узе и милозвучно и тачно прочита обеле-жени број стихова.
— Нестаће, децо, не велим Београда, али зацело и овог тесног Дорћола, а ове ће песме остати вазда живе и младе, свеже и росне као што сте данас вас двоје у првоме цвету. Ко зна, можда ће се и из вас... али ништа, ништа; ни сам не знам шта вам хтедох рећи. Читајмо ове умотворине; као биљци јутро и кишица, тако и души годи свежина даха природног. А колико је природе, колико једрине у сваком стиху, у свакој пословици народној... Читајмо, — читајте често те вечно лепе гласове наше горске виле... па песнике, па све списатеље наше, који дишу духом народним, који га љубе, који пишу о њему, којима кроз сваку врсту бије светлост, топлина поносног и непобедљивог духа народног.
— Кажу, господине, да смо ми мали народ? усуди >се приметити Милан.
— Који нема велике будућности? додаће и Гргур •с радозналим погледом у свог професора.
— Мали народ — без будућности? Ко вам вели то? Лаж, лаж ... децо моја, лаж!
Ту добри наставник плану, скочи са столице и прође узрујан неколико пути по својој „вселени”.
— Срби, Хрвати, Бугари — сила! Ко каже да смо мален народ! Варање, изопачавање, обмана! О, ви еелики народи ... велики народи!...
Хода журно, да се тресе „вселена”.
— Не бојмо се, драги моји ученици, не бојмо! про-дужи Сава у истој свечаној раздраганости ... Који народ сам себе оставља, онога напушта и Бог Коме се причини да је нејак, слаб, онај је доиста и мален и нејак. Да су наши велики претци тако ми-слили, зар бисмо данас били господари у Београду? Камо дахија? Који народ има своје Карађорђе, своје Милоше, своје устанке, тај народ има и силе, има и отпора. И ми ћемо се, децо, одупирати, борити. Дух нашега народа који сузбија туђинштину, који крха синџире и стеге, тај је дух — велик. Ја сам Србин,. ја се поносим, ја сам велик. — Поносите се и ви тим великим и славним именом... Поносите се, поносимо-се! Живело Српство на све стране ... Живело Слав-јанство! Ко каже да смо ми народ мален ... Ми на-род мален? Будале! Ходите ближе столу, ходите. Гледајте само ове велике и дивне земље и градове.
Младићи приђоше столу и нагоше главе над ра-ширеном великом мапом јужне Европе. Професор> опкружује својим белим пуним прстом кажипрстом:
— Јадранско Море, српско приморје, Црна Гора,. Скадар, Скопље, Тимоци, па Мориш, па Драва, па. Ријека, па Велебит — сам овејан Србин и Хрват!..., чисто зрно, пшеница од народа. Па гледните само-Доње Дунаво, Балкан, сам рођени брат, вредни Бу-гарин. Глете, гле, Београд, Загреб, Сарајево, Скадар, Трново ... вароши, села, градови, чисто видим народ, како по њима гмиже, чујем лађе и сплавове по овим старим валовитим рекама. Па ова мора од планина, пуна пастира и стоке: ори се песма, фрулица; живот.'
шарен, врео, трудан, живот, који се не свија, упоран, жилав, чврст, велик као Дурмитор, непроходљив као и ови дугачки венци вечитог Балкана. Бог је велик и милостив ... Велике земље ... народ здрав и јак ... Милиони, милиони, море, пучина! — где је тај, који ће нас прегазити, чељуст, која ће нас попити! ... Ми — мален народ ... како рекосте? — без будућности? Сам уља и нитков! Пи! Пљуните и ви са мном на тако гадну лаж! Пљунимо!
Професор-Сави горе очи, пламте образи. Апостол-ски жар преобразио га, па још лепше сјају оне благе и лепе црте његовог и иначе пуно симпатичног лика. А Милан? А Гргур? И они, раздрагани, ужагрили очима, па би, чини ми се, да груну у најгушће ордије, да покају Косово, да сав народ загрле, да га пољубе, да га ослободе.
— Причаћу вам о Штуру, продужава професор истим жаром. Јесте ли слушали што о њему? Велики, редак Словенин. Сиромах народ словачки. Здрав као вода планинска, питом као голуб. Мађари, Немшти-на, све је то противник наш. Не, није, криво сам казао: крива су наша уска срца, себичност, неслога. Шта би било ... ох, Боже мој, чисто не смем ни да изустим ту једну реч: слога! Та да је уз нас та ве-лика ... ух (ту професор плану, скочи, тресну ногом тако силно о тле, да су прозори зазврјали, тресла се „вселена”), Русија, Русија! Безгранична, велика, сил-на Русија — колос! Моћна, непобедљива — не миче се! Стоји као и ово Каспијско Језеро, које никуд не отиче. Чујете ли — Русија је силна! Сви смо упрли
очи у њу. А она? Рођена да заповеда народима, да, да заповеда — а шта ради она? Скрстила руке па слуша: покорна службеница незахвалне Европе. Та да ми је једну годину заповсдати на Неви! Видели би непријатељи Славјана, ко је Рус. Дижи Волгу, Дњепар, изведи све степе, цео Кавказ и Урал, све изведи на границу... Ради кога? Да спасеш грешну Европу од белаја. А кад сломијеш Бунапарту, онда те тапшу по раменима, а ти опет откуд си и дошао — у степе! А Срби, а Славјани? Пољска! Пољска!
— Сироти Пољаци, омаче се замишљеном Милану.
— Је ли баш морала бити деоба Пољске? питање, које се и нехотице омаче Гргуру.
— Деоба Пољске. Рана, велика рана. Је ли морало бити „порабошченије” Србије? Је ли морала Црна Гора изгубити Боку, да је можемо дати на поклон ћесару? Тако хтео Немац, тако хоће Русија. Русија! Не Русија, није Русија! Чујте ме! Милане, Гргуре, чујте ме! ова стара... запамтите што вам гово-рим ... ова стара бесвесна Русија лећи ће, мора лећи у гроб, али ће она пре смрти родити ... родити другу Русију, млад, здрав, јуначан народ руски, који ће љубити нас, и кога ћемо обгрлити ми, ми њихова потиштена браћа ... А онда? Онда ће и Рајна на-учити Возбраној! А ми? Ми ћемо и сами на Косово у Призрен! Ал’ сироти Словаци, па Чеси, па ...
Ту се у мало не омаче нашем одушевљеном слове-нофилу: Пољаци. Сетинши се свега и свега, не до-такну се тог рањавог места на телу словенском, изу-
сти само реч: Штур, седе на столицу и мало се за-мисли.
— Јесте ли слушали што о Мицкијевићу? по ду-жем ћутању запитаће професор Сава своје ученике.
— Нити смо слушали, нити читали, одговорише оба младића.
— Али смо вас зато кљукали Шилером и Гетеом, па чак и оном будалом — Клопштоком. Ко мари за Мицкијевића? Та он је Славјанин — шта може мудро бити у нас, у Сллвјанина? Тако м, сле Германци. Ми! Слепци, слепци, које треба водити. Свршити гимна-зију у Србији, не знати шта је говорио Мицкијевић о славјанским народима, о нама, о нашој народној појезији ... срамота, срамота! Још ћемо ми туђина служити, још! И кад нас неће, ми га тражимо, ми га зовемо. Идите у Дрезду, у Вајмар, дабогме, тамо читају буршовима Мушицког, наше песме, нашу књижевност. Ха, ха, ха.
И професор, смејући се саркастички, устаде и опет пође горе доле по својој „вселени”.
— Ја бих тако радо читао Мицкијевића, рећи ће Гргур, који беше у истом заносу као и његов про-фесор.
А Милан? Он као да се већ уморио, нестрпљиво се држи на заузетом месту на креветцу, и час па кра-дом гледа кроз прозор у жути невен у баштици и оно плаво небо преко авлијских зидова. Он би на-поље, на свеж ваздух, да ходи горе доле, да гледа свет.
Ту се отворише собња врата, професорова сестра
госпођа Јелена, намрштено погледа унутра, па опет притвори крило и оде у своју собу. Само је кроз зу-бе промрмљала: дерладија! Професор је врло добро познавао „нарав” своје старије сестре. Кад је не-стрпљива или радознала, завириће на братовљев прозор, без куцања отвориће врата, па ма унутра се-део главом Патријарх. Јелени, Српкињи из Баната, највећи на свету аукторитет беше карловачки ми-трополит.
Професор Сава извади из долапа неколико жуто брошираних књига.
— Ево Мицкијевићевих предавања о славјанској књижевности. Немачки. Јаки сте у немачком, носите, читајте. Пољак је, своја му је књига најмилија, нај-познатија — тај му је део изврстан. Ово који дан отићи ћемо макар до Топчидера, — тамо ћемо сести где и читати баладе његове. Ево вам Људевита Штура: Наречја словенска, па Наука о словенском језику. Овај предговор пред граматиком читаћу вам од речи до речи, да запамтите, да знате на изуст.
Професор, отворивши другу, лепо повезану књи-гу, са светим поштовањем прочита ученицима сво-јим: Дела песничка Јана Колара.
— И овог великог Словенина морате знати као Доситија. Глете овај највећи словенски спев: Слава кћери! У ових пет песама трепти чисто славјанска епика, славјанска лирика. Ту нема ништа германско, ништа западно. Велики славјански појета! Ходите ближе, погледајте, то је продукција, изворност, еп узвишен као Татра, као Карпати; у пет великих кличу и звонко одјекују шест стотина двадесет и једна — шест стотина двадесет и једна. Још ове зи-ме прочитаћу вам и превести све ове, које сам још у Пожуну побележио. Ехе хе, Пожун! Чујте ме, мо-рате видети Карпате, морате учити словачки. Мора-те мрзити Немце, морате бити Славјани! Помислите само: сто милиона Славјана! сто милиона! Свет, ва-сијона! С нами Бог разумјејте, јазици! кличе зане-сени професор, стиште руке својим добрим ученици-ма, отвори врата, он напред, они за њим изађоше у авлиЈу. Врата оставише отворена.
Јелена, која је једва дочекала, да јој се с врата скину дерладија, изађе гунђајући: „Увек и увек морам ја да затварам врата за вама”, и „вселена” беше за-творена, заједно са Штуром, Коларом и Мицкије-вићем.
Сва тројица изиђоше на враташца, која су обично несносно шкрипала при отварању и затварању. Про-фесор оде горе у варош, у шетњу, можда да се уз-гред види и са својим љубимцем, Јованом столаром, а младићи савише доле, Дорћолу. Одушевљени жи-вом беседом свога најмилијег учитеља, пламтили су огњем, који мило подилази кроз цело тело, улива сласт и ласт, чисто га покреће с места, уздиже га, чини му се: запливаће у ваздух, полетеће. Ходе, а с њима напоредо лете и оне миле невидљиве слике, које им загрејаше њихове младачке душе. Гргур лепо види пред собом словенску вилу, сјајнобелу, леп-шу од сваке девоЈке, лепу — и Још лепшу него што Је лепа учитељ-Максина ћерка Даница. А Милан, он
гризе доњу усну, метнуо руке назад, ћути, мисли као какав мали Гарашанин, и иде један корак назад за Гргуром.
Бадава вичу пекари: ,,Врућо, тазе, не роди му мај-ка!”, бадава извијају хоџе и мујезини по мунаретима, бадава вичу халваџије и кокичари, наша два млада Србина ништа не чују, ништа не виде. Узалуд се на-дао за њима и неки њихов друг Илија, који је годи-нама скоро два пут старији, а често иде са њима; мрзи га, вели, читати, па од њих двојице научи више слу-шајући, него цео дан код куће читајући. Илија је из оног кола ђака, које је данас изумрло, а и онда, у њихово време, провлачили су се из разреда у разред као — анахронизми. И онда, и после у животу, били су и остали несавременици, њихово друштво било је негде далеко испред њих, а они су овамо далеко по-зади храмуцали, наслонивши се обично на каквог па-метног и вредног члана из много познијих нарашта-ја. И наш Илија беше тога рода ђак, и најрадије при-бијаше се уз Милана, а још више уз Гргура. Али их је данас узалуд тако рећи вијао, није их стигао, па зловољан сврну у телалницу, да промени своју и су-више трошну обућу. Боже здравља, други пут. Биће прилике, кад ће се и наш драги Илија већ појавити са својом улогом у даљем животу својих млађих дру-гова.
Гргур и Милан сиђоше доле Дунаву, одатле се лепом јеврејском улицом попеше на Калимегдан, који онда беше обрастао густом модрозеленом тра-вом. Леп јесењи дан, сунце сија као усред лета, само блаже и пријатније. Уморни пружише се по трави. Милан лсгао ничице, годи му мека и свежа травица, одупро се лактовима о траву, а главу метнуо у шаке, гледа у бедеме градске, у кулу са мрским турским са-том, у низаме који чуваху стражу, или чуче и пуше на бедему, гледа, гледа, гледа, а у глави му се већ замећу мали и велики планови: како би се та прокле-та сорта дала избацити са српских бедсма. А кад му се поглед оте на црвену заставу с белом звездом и мессцом, сакри главу у један бусен траве пред со-бом, шкрипну зубима, стисну песнице, и поче се клети у себи: „Истераћемо вас, истерати!”
А Гргур дотле лежаше назатке, и гледаше у ону страну неба, на којој у тај мах не горијаше сунце. Гледа у то безгранично плаветнило, гледа и сања, сања и гледа: види слике и лепе и нежне, слике баг-реношарне и чистозрачне, као освитак, као прозор-је. Чини му се да чује далеки звон, струје певне и ветрне, еолову харфу, која тајанствено-чарним зву-ком извија најлепше песме српске и словенске, а иза те тамо харфе, у сунчаној глорији, трепте Мушицки, Његуш, Штур и други знани и незнани великани српског и словенског Парнаса.
Обојица расту, једрају, постају, ходе истим путем, истим путем, али разним циљевима. Милан види пред собом путе храпаве и тамне и камените, Гргур ста-зе, поред којих мирише најлепше пољско цвеће и ро-мони тихи, бистри планински поточић. Милан — ми-сли, Гргур — да ли да кажемо, да наш „благона-дежни” Гргур -— сања.
|