Сањало/5
- Сањало
- V
Тихо, али опет журно пролазе дани и у тим тамо селима. Чини вам се данас је све у длаку онако као што беше јуче, па опет поред све те истоветности и неприметности, често не верујете очима кад видите тако рећи јучерању телад где је већ погла главе под јармове, или кад опазите оно несташно ждребенце, што је често из чаира помаљало главу преко ограде па вас радознало гледало, како сад, зауздано и осед-лано, бије копитама тамо пред судничким вратница-ма. Већ су се четири зиме истутњиле од како је учи-тељ Макса захвалио на професорству, од како поп Крста недељом и празником паше црвен свилен по-јас, од како мали Гргур учи оне мале науке у сеоској школи, и од како мала Даница, и сама узгред учећи се, негује и храни живину, чепрка око цвећа поред баштенских стазица и тороче око матере, кад она ради у башти или се налази у кухињи око огњишта. Кад видите учитеља Максу, вами се чини још је онај исти, па опет, кад га пажљивије узмете на око, а ви опазите и да има многе нове боре и да су оне пре-ђашње и много тамније и много дубље. Кад сретнете попа Крсту па га ословите, а вама чисто тужно годи, кад стане у говору шушкетати. јер га је некаква не-милостива судбина лишила доња дв^ предњака. А Гргур је, ваистину, сасма мало порастао, само су му очице живље и гаравије. И пре је био неки занешен-ко, али сад, говорио би често учитељ Макса: „нема заборавнијег, чудноватијег детета у целоме селу”. А да ли је доиста био забораван? Поп Крста би само на то рекао: „ни дрва у гори нису једнака; роди се то тако погдекоје, којем се не дЗ по туђој мудрости”. Само је мала Даница још она иста брбљива и неста-шна птичица, која исто онако цвркуће и скакуће, као што је била онда кад имадосмо оно част први пут се <с њоме упознати.
Још неколико дана, па ето Петров-дана. Учитељ Макса одавно заокружио и довршио своЈу наставу, па готов и спреман чека господина директора. Већ је све предмете и два и три пута поновио, али од господина директора ни трага ни гласа. Директори су у оно време обично полазили у почетку маја.
Искусни Максо у длаку је умео прорачунати кога ће дана походити његову школу. А ето се сад пре-варио, изгубио конце путу директорову, па сад, љутит, искаљује јед над фамулусом Степаном, или се, особито по подне, извиче над ђацима. Док ето ти у сумрак једног коњаника, донесе глас да је дирек-тор у суседној школи, а сутра, тамо од подне, ето га Макси у госте. Максо кмету, а кмет хабер свима. кметовима по свима селима б....ске школске општи-не. Сутрадан а сунце над гору, а кметови и ђачки родитсљи у школу.
И сељаци, и ђаци, и учитељ и учитељка, сви се изо-блачили као о благу дну. Учитељ Макса извлачи из фијока и чисти велике уписне протоколе, учитељка таре послужавнике и чаше, а тамо, иза школе, фаму-лус чисти неколико пловака, које падоше на жртву данашњој школској свечаности. Сељаци поседали. под брест, повадили чутурице из торбица, па који шљивовицу који комовицу; а трбушасте чутуре с ви-ном, погаче, заструзи с пребранцем и киселим папри-кама, склоњено је да тим драже буде тамо после испита. Таман се чича Милија (који се већ уабано-сио у кметству), прекрстио и гледећи у чутурицу по-чео да ниже, „за сретна данка и сретна уранка; за учитеље, наше наставнике, и за господу која се стара за нашу омладину”, док ти зајекну „дан!” отуд са горе, сви се окретоше тамо на ону страну и, гле!,. срески пандур, по ондашњем обичају наоружан до-грла, јаше напред на брдском коњичку, а за њим се дало неколико виђених коњаника: директор, калетан,,. свештеници и учитељи.
Сви са својих места поскакаше у вретен. Максо,. оличено осећање дужности, нада трку из собе у школу, из школе у собу, збунио себе и друге, а доб-ри и богобојажљиви поп Крста говори слово учени-цима и храбри их. Стало је Максу много муке, док је погодио левом у леви, десном у десни рукав свога горњега капута, и док је везао своју белу, званичну пошу. Ето уђе и директор, средовечан муж, лика строга а говора блажа, а погледа да га, бога ми, ни Максо шале не издржи, кад га случајно погледа и што год упита. И поп Крста се склања да је више по-зади, да баш није одмах на ударцу сваком погледу господина директора. А учитељи? Они час по заре-зу, све неког посла ради тумарају напоље, па од не-какве редње, немирне и зимогрожљиве, не даду ми-ра сиротој комовици тамо у Максиној соби; а стари учитељ Никола, који је свима „попечитељима” и „совјетницима” био учитељ, извукао ове године сед-мицу (тако су онда звали најгору директорову оце-ну), па од дерта хуче и пуши.
Испит је трајао више од два часа, што је онда би-ла нечувена реткост. Директор грицка бркове и по-наЈлак избацује питање по питање. Иза њега Максо сече очима, а сироти, мало заплашени ђачићи истре-сају своја мала знања као поп бисаге кад се враћа са водице. Све као све, али кад дође говор о земљи, сељаци се притајаше, једанпут рећи не дишу.
— А каква изгледа наша земља, на којој ми живи-мо? пита директор.
— Земља, на којој ми живимо, округла је као ка-ква јабука.
— Зар? оте се једноме сељаку, који зачуђено, гледаше лево десно у своје другове.
— Бре, бре? чуди се кмет Милија. па се јаче наже на своју кметовску палицу.
— А стоји ли наша земља? пита директор.
— Наша земља не стоји, него се окреће.
— Боже мој, и то су већ оварисали, продужава Милија своје чуђење, и врти својом полућелавом гла-вом.
Ђаци су одговарали тачно и разговетно, али нај-тачније, најразговетније одговарао је Гргур, а богме је овда онда и Даница оцу образ осветлала. На завр-шетку испита поделише дарове. Гргур је добио нај-лепшу књижицу; другови је лакомо погледају, а он је крије у торбицу, па сав поцрвенео гледа преда се. Свима редом прилажаше руци, сви га хваљаху и бла-госиљаху.
Није добро директор ни измакао на вратнице, а ђаци прнуше као птице из кавеза. Не прође ни један час, а већ ни једнога под школским кровом, сви се, жељни, упутили својим кућама, својим селима. По Гргура дошао његов старији брат Паун. Даница их испратила готово до на крај сеоских кућа, дала Гр-гуру пуну руку цвећа, па је дуго, дуго за њима гле-дала. И она би тамо у планину, у Гргурово село. Враћајући се школи, била је замишљена; можда први пут у свом малом веку беше зловољна и тужна.
А Паун и Гргур журно одмицаху у гору. Коњичак је напред носио сандучић с његовим књижицама. Они су за њим напред грабили, тихо разговарали, а Паун је овда онда и попевао. Сунце беше готово на заходу, кад са једнога виса опазише своје село.
Село, из којега је Гргур, мало је у страни, не ви-ди управо шумадијско село, мање рецимо од Немени-кућа, а веће од Барајева или Амерића. Куће раштр-кане по стрменој коси, а доле уз реку чујеш овде онде поточаре како живо мељу. Куће, негда од бр-вана и клиса, сада покривене ћерамидом, а димња-ци се беле издалека као звонарице. Авлије пуне ста-ја и вајата, а иза ограда шљивик до шљивика, па срчане воћке, па високи заобљени ораси са зелено-модрим листом. Милина погледати кад беле и плав-часте димове носи поветарац уз зелено грање, још милије кад је сунце на заходу па просипље румен на реку, на поља, на шумарке, на црвене кровове. Да вам је на уранку стати па гледати на село, кад се тамо на истоку помаља сунце, или у летње доба кад на њ сипи кишица, а отуд сија сунце просипљући златна пера по ведрини између дробних облака, а дуга озго шине од једнога краја брда до другога, истурујући својих седам боја све сјајније и сјајније.
Кад се из потока пење горе десно шумици, мора се проћи на Здравковића куће. Здравковићи су ста-роседеоци. Кад гледате оно неколико њихових за-дружних кућа, рекли бисте е је заселак. А сложни су — да изгину један за другога. Свуда ћеш их ви-дети заједно, било да се иде цркви или општини, би-ло на чаршију или на панађур. И о устанку су воје-вали заједно. Четворица их беше уз Катића, а кад је-дан погину у тамнавском Посављу, браћа га донеше у своје село и укопаше. Двојица су пала кад оно оти-маху Београд, а један се врати дома богат ранама и пљачком. Још и данас има у њих кићена оружја, но-жева и сабаља кованих у Дамаску и Ужицу, и сини-ја бакрених, и топуза гвоздених, и саплака сребрних, и санова и калајлија, леђена и ибрика од најжућег коситера.
Није у Здравковића само срце обилићско. Њихова поштења на далеко нема — одавна се прича њихова правичност. Па што су љубазни, па што умеју доче-кати и подворити, то се не да казати, док се оком не види. Ама те нуде, ама те служе, ама те разговарају, чисто не знаш шта ћеш пре: или да се машаш јела, или да испијеш чашу, или да гледаш, како им из уста тече она слатка беседа. Покојни поп-Крстин отац Је ли био мајстор наздравити — јесте, али што ћеш у Здравковићима чути здравица и напијалица, Бога ми их не умеју онако ни они што књиге пишу. Па прича, па пословица, па песама — пуна су им уста, а ти са-мо слушаш и бленеш као јучерање дериште.
Што Је челенка на калпаку, то Је брат Иван, Гргу-ров отац, међу -дравковићима. У оца их беше тро-Јица, али Јсдан умре одмах по очевоЈ смрти, а други се оженио Још пре Ивана, наскоро оболи и умре, а удовица се преуда у село из коЈега је доведена. Сам Иван оста староЈ маЈци да је теши, да сс њиме дичи, да Је храни и да Је сахрани. Тешко се Је оженити се-љаку инокосну, али кад си из Здравковића, онда ти цуре саме бегаЈу. Иван Је довео ПетриЈу, наЈлепшу де-воЈку, из прве куће из суседног села. А био је радник један по један. Рано легао, рано устајао. Чим се у-мије, помоли и уљуди, одмах одлази коњима у ко-н>ушницу и надгледа стоку, која је у кућној огради, затим би, освежен студеним јутром, ушао у кућу, примакао клупицу ватри, сео и грејао се.
Петрија је свагда пре Ивана била на ногама. Чим ослави јутро, Иван се дигне у потес или у гору, а Петрија прихвата кућни посао: или плете чарапе, или изаткива ћилимке, или тка платно памучно. А кад сунце пође за гору и Иван се врати из поља, како је умела потрчати, отворити вратнице и прихватити му из руке ашов, мотику, трнокоп, косир. Пазила је сваки његов миг. Његов живот био је и њезин, дво-рећи њега служила је себе.
Иван беше прави правцати Србин а Србин вам је некако чудновато створење: и сазидаће цркву, и на-бавити звона, и иконе, и барјаке, ама му је некако у крви да ређе допиркује цркви. Рекли бисте е је безбожник, а нема под небом нације, која више Бога помиње: он воли и цркву, воли и попа; чик му дир-ните један само камен из црквене порте! Он воли да има цркву, да се у њој поје литурђија за сав народ хришћански, али не изгледајте да јагми цркви, чим звоно удари. Кад је сабор, кад зна да ће тамо после цркве бити и старо и младо, да ће се пробеседити која паметна или испразнити по једна или две, е онда ће вам листом нагрнути цркви. И Иван је ишао цркви само о великим годовима, али је зато радо прилагао, кад је ваљало набавити књиге, или нову одежду, или позлаћени крст, или путир, или дискос, или ка-дионицу.
Већ така није била и његова Петрија. Беше права богомољка. Ни лећи ни сести за сто, док се не пре-крсти. Чешће слази цркви. Друге би и проговориле коју о литургији, али она ни да би се окренула. Чешће је односила воштаницу, или мало тамјана, или просфоре. У летње доба, кад цвета босиљак, доно-сила би га и китила целиваће иконе. „Чисто ми је лакше онај дан”, говорила би, „кад ме свештеник мироше”. Чешће је ишла и на водице, особито уз посте и о младинама. А била је милостива преко сваке мере: што даваше десна, не знађаше лева.
Давно зађе сунце за гору, а деца се не помаљаху јоште на вратницама. Иван и Петрија изађоше чак до сеоског потеса. А кад их опазише оздо низ лива-ду, Петрији се скратише ноге од радости, па се наже на Ивана. А Ивану некако чудновато у прсима, па, шта ту тамо амо, и он очи кријаше од жене.
— А што тако опознисте, децо? упита их Иван, кад приђоше руци.
— Шта нисам, јадна, мислила, прихвати брижна Петрија.
— Беше мало опознио господин директор, рече Гргур, а брат му извади из торбице књигу, па је даде оцу.
— Е де, де, насмехну се Иван; па то си се ти, сине, данас људски показао.
— Да се ниси уплашио, чедо моје? пита брижна мати.
— Па Бога ми, мајко, бејах се мало и попристра-вио. Уча говсраше: „Децо, децо, не шал’те се гла-
вом, учите, данас сутра ето директора, па тешко си и мени и вама ако се осрамотимо”. А ми удри учи, пиши, читај, да очи побеле. Научисмо књиге на изуст.
Тако и треба, рече Иван поносито. Кад ђаци
знају и умеју, онда је и учитељу светао образ пред селом и влашћу.
Али сиромах Симо Веселиновић, настави Гр-
гур, баш прође онако на лихо. Уплаши се, јаој, па ни укресати. Шаптасмо му и шаптасмо, али узалуд. Дрхташе као прут, а кад поче плакати, учитељ му рече да одлази на место.
— А што да се плаши, да од Бога нађе? пита ра-дознала мати.
— Ето што, прихвати Гргур. До њега седи Кокан Милошевић, онај што већ трећу годину седи све у истом разреду. Ништа не учи, ништа и не зна. Он је сиромаха Симу заплашио директором; вели: носи ти тај у џепу троструку бивољу камџију, па чим муцнеш, а он удри као вола, док те свега крвца не облије.
— Ха, неваљалац један, што му уча не поткрати језичић? костреши се Иван.
— А зар га мислиш ие бије? Али ко ће, бабо, ућут-кати оног пустолова. Знаш ли, вели, Симо, какав је тај вајни директор? Грђи и страшнији од свих људи у селу, па је инајет, чангризало, да знаш као воду, опет вели: не знаш! Џаба се само мучимо и знојимо. Све ће нас изрезилити као кучиће па узалуд мука. Док само цикне па шкрипне зубима: ха, неваљади
једна, тако ли се учи, све ћу вас у хапс, у кврге!
И још, Бог те пита како га није плашио.
— Па не биј ти никоговића! викну Иван љутито.
— Али смо ми, бабо, одмах видели да он лаже,
чим је директор проговорио с нама. Добар ка’ и ти, погоднији него учитељ. Смешка се на нас, пита нас благо, показује нам, прича нам. Рече кад је полазио: учите се, децо; ко учи онај што и зна, без муке нема науке; ко у младости хладује, у старости гла-ДУЈе... %\[Ц
— Право је и казао, децо. Ко се лењи, никад неће стећи крова над главом. Трудите се, настави Иван скидајући опанака, па никад нећете изгледати из ту-ђинских руку.
Деца пољубише оца и мајку у руке, а они њих у образе, па одоше те легоше.
Иван и Петрија још дуго сеђаху код ватре.
— Па шта ти велиш, жено? говораше Иван, ча-рајући ватру. Данас сутра па и јесен ту, ваља нам се богме размислити: да ли дете да задржимо код куће или да га шиљемо даље у школу.
— Ја, снебива се Петрија, па Бога ми не знам како да ти светујем. Хтела бих и да се учи и да ми је вазда пред очима. Кад помислим да оде, па да га не видим по месец два, онда, онда ми још сад тешко на срцу; а да шта ће бити доцније?
— Шта ће бити доцније? Онда, онда дабогме да ћемо их ређе, много ређе виђати. Али зар да остану ’вако као ја и ти? Грехота је, жено, кад нам је ето дао Бог и има се из чега.
Па има још дана да о томе говоримо, поче Пе-
трија. Јако, чоче, да о томе не мислимо. Чисто се плашим...
Плашиш, плашиш. Прођ’ се, бога ти, те твоје
женске плашње. Питам ја тебе српски: да л’ да во-дим дете у веће школе или не. Једно или друго? Време је да смо на чисто.
— Па води их. Ако нисмо ми, Бог ће с њима бити! једва промуца Петрија и сузе јој грунуше на очи.
— Ви жене одмах у сузе. Нек је дете живо и здра-во, нек се добро учи и влада, а те твоје сузе ама ни оволико! Нико није пропао, ко је света видео. Ако зашто и наше дете не би могло бити поп или капе-тан? Истина су и капетани данас појефтинили, али тек, тек боље живе него ја и ти. Нека и из наших кућа никну господа, да и наши мало дрмну вила-јетом. Хе, хе, како ће то, жено, лепо одгледати: Који беше оно поп, што пројаха на дорату вас у црној чоси, у алеву појасу? Брат Иванов син. Који но беше наш нови капетан? — То је син Иванов и Петријин. Хе, хе, жено шта велиш на то?
Али Петрија на то ништа не рече, јер већ беше ушла у собу. После кратког ћутања диже се и Иван, забрави кућна врата, запрета ватру, оде и леже. На пољу се чујаху истом први петли, иначе је цело село већ одавна лежало у дубоком сну.
|