Роду
Кунем ти се, роде мили!
Да ћу т' вазда вјеран бити,
И за те ћу сваког часа
Кад устреба крвцу лити.
Твоје ст'јење, твоја брда,
За мене су алем камен,
У ком ничу од вјекова
Соколови сиви сами.
Твоје ми је ведро небо
Са кога ме сунце грије,
По ведрини у слободи
Твој се соко вазда вије.
Не плашим се грома бука,
Он презире муње пламен, -
Кроз вјекове непомичан
Остао је на свој камен.
Роде мили, роде драги,
Како т' не ћу вјеран бити?
Како не ћу ради тебе
Живот дати, крвцу лити?
Роде мили, роде драги!
Како не ћу да те волим,
И за среће величину
Да се благом Богу молим?
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Бар (Црна Гора) 1899., Мило Јововић, „Голуб“, број 2., у Сомбору, 20. јануара 1900., стр. 22.