Размишљања о Гандију

Размишљања о Гандију Писац: Џорџ Орвел

Свеце увек треба осуђивати кривима док се не докаже да су невини, али тестови које морају проћи, наравно, нису исти у свим случајевима. У Гандијевом случају питања су: у којој мери је Ганди био покретан сујетом – свешћу себе као скромног, голог старца, који седи на простирци за молитву и тресе империје самом духовном моћи — и у којој мери је компромитовао сопствена начела уласком у политику, која је по својој природи неодвојива од принуде и преваре? Да би се дао дефинитиван одговор, човек мора да проучи Гандијева дела и списе до неизмерних детаља, живот који је био својеврсно ходочашће у ком је сваки чин био значајан. Али ова делимично аутобиографија, која се завршава 1920-их, снажан је доказ у његову корист, све више зато што покрива оно што би он назвао непрепорођеним делом свог живота и подсећа да је у светитељу, или близу свеца, била једна врло проницљива, способна особа која је могла, да је изабрала, имати бриљантан успех као адвокат, администратор или можда чак и бизнисмен.

Отприлике у време када се аутобиографија први пут појавила, сећам се да сам читао њен почетак поглавља на лоше штампаним страницама неких индијских новина. Оставили су добар утисак на мене, што сам Ганди у то време није. Ствари које је неко повезивао са њим - домаћа тканина, „силе душе“ и вегетаријанство — нису били привлачни, а његов средњовековни Програм очигледно није био одржив у заосталој, гладној, пренасељеној земљи. Било је такође је очигледно да су га Британци користили или су мислили да га користе. Строго говорећи, као националиста, он је био непријатељ, али пошто би се у свакој кризи трудио да спречи насиље — што је, са британске тачке гледишта, значило спречавање било какве ефикасне акције – могао би се сматрати „нашим човеком“. Приватно, ово је било понекад цинично признато. Сличан је био и став индијских милионера. Ганди је позивао да се покају, и наравно да су га више волели од социјалиста и комуниста који би им, да би се указала прилика, заправо одузели новац. Такви прорачуни су дугорочно сумњиви; како сам Ганди каже „на крају преваранти варају само себе“; али у сваком случају нежност са којом су увек руковали са њим делом је због осећаја да је користан. Британски конзервативци постали су заиста љути на њега тек када је, као и 1942. године, заправо окренуо своје ненасиље против другог освајача.