Пророк (Милутин Илић)

◄

►

Пророк

      Увек сам уживао после дневног труда и рада, да се винем мало ван вароши: у оној тишини и чиотом ваздуху осећао сам, како ми се груди лакше дижу а срце у грудима брже куца... Кренуо сам се у своју обичну шетњу. Варош Н. лежи у једној равници а около ње висока брда украшена шумом и вечитим хладом. С десна између тих брда и вароши кроз пољану која их дели; протицала је жуборећи речица . . . Овог вечера бејах сам а управо то сам и волео: ретко сам кад и тражио друшва, кад год сам се кренуо у вече у своју обичну шетњу: мисли које ме тада занимаху беху ми и најмилији другови . . . Сунце је већ залазило кад стигох на своје обично место: беше то страшан брег на дну којег протицаше лађана и бистра вода из извора, доле пак испод брега зијао је страховит амбиз: брег од њега делила је узана путањица; вода са извора падала је хучећи доле у реку која туда равницом протицаше. Бејах прилично уморан кад стигох на своје обично место, ту сам мислио да проведем који часак уживајући у осами и гледајући како вода са извора хучећи пада доле у реку — али овај пут бијах изненађен јер на извору затекох необичну појаву: на брежуљку сеђаше једна — узимам слободу пазвати је — људска прилика. На ногама је носио уске беле чакшире, на глави огромну белу шубару, као што је Власи у овом округу носе, босе ноге висиле су му с брега доле у пропаст, — али телесна разаијеност овога човека беше ме извенадила: таку је снагу могао имати само Хајдук Вељко али не и — слику оваку: глава непознатог беше зарасла у бради и брковима а седио је наслоњен на једну огромну батину коју је спустио доле у воду од извора ....
     Добро вече, рекох.
     Прилика у влашкој шубари у место одговора — ћуташе.
     Шта радиш? — продужих ја.
     Он лагано подиже главу, погледа ме чудећи се а затим додаде:
     Палим лулу!
     Погледах: у место луле имађаше у руци — као што рекох — огромну батину.
     Па на чему је палиш?
     Ха, ха, ха! — смејаше се непознати — многи од вас не виде жар што се сија, што баца варнице од себе, што протиче кроз дамаре, кроз крв, кроз душу људима . . . Није чудо, није чудо! — додаде церекајући се страховито, затим продужи:
     Слепче прогледај! Ево луле — рече показујући батину — а ево истопљеног жара — рече показујући воду, која је жуборећи текла из извора. Неколико година има како седим овде и тај жар, као год и онај код људи, тако је ватрен, да ми још није ни лулу упалио !
     Било ми је јасно: ја сам се и преко воље нашао са будалом. Хтедох без даља објашнења да се вратим натраг али он као да то примети.
     „Седи — рече и погледа ме севајући очима — иначе ћу ти ову лулу причврљити на леђа и заману батином.
     Без икаква даља изговора седох на другу обалу извора, очекујући шта ће даље бити ...
     Видиш ли — рече показујући руком на извор — како тече та пламена река, варнице што од ње искачу засјају па и нестану: вечита помрчина што остаје после њих шири владу своју. Тако је и са судбином људи: варнице што за часак заблистају, то је живот великана у свету, помрчина која за њима остаје, то је свет — река која вечито има живота, која тече, али која — ево није кадра да ми — ни лулу упали!
     Ја сам ћутао а незнани распаљен мешао је батином воду.
     Пламти жару! — рече а глас му је страховито звонио — летите варнице, вијте се пламенови . . . тако исто бива и код људи: коса се диже на глави, мили жар кроз дамаре, пламте образи а сипају варнице из очију, кад се — истина збори! Истина? хм! — видиш ли рече — ја уживам да гледам како тече ова ватрена река, јер у њој видим живот целога света и да мислим о мојој Маријоли, јер у њој видим цео свет па ипак она је — умрла!
     Умрла! — додадох и нехотице. Умрла! — рече он промењеним, жалостивим гласом а није требала да умре! могла је живети па ипак — она је умрла! Умрла зато што је рекла — истину! додуше једанпут можда у своме животу, али ипак ко хоће да живи ваља увек да — лаже. Дуго сам је се клонио, нисам ступао са њом у разговор јер сам се плашио — исти се! Сакривен од ње у тишини гледао сам је и кад је жалосна и онда кад беше весела и певукаше. Тада сам опијен од љубави и заноса шапутао: срце моје Маријола! — ал ме мрзиш зато што ја тебе волем. Јесте, јесте! мрзила ме зато што сам је избегавао и крио се од ње а она ме међутим волела а ја сам је избегавао зато, што је нисам мрзио. Па ипак једнога дана нађе ме усамљеног, била је необично бледа у лицу, очи су јој тужно гдедале и — О! -- тај час никада заборавити нећу, јер он беше благословен и проклет: беле руке сави ми око врата, ја сам окренуо главу, јер очекивах страховити час: последњи њен уздисај и издисај, последњи пољубац и смрт. И заиста? у место да су јој очи севале, руку претећи да је подигла у вис а кроз стиснуте усне да је шапутала лаж: ја те мрзим! — јер ко хоће да живи мора увек лагати — она се благо осмејкивала и уз ватрен пољубац ја слушах страховиту истину, она ми шану: ја те љубим ! и — издахну, умре, нестаде је ...
     Много је година од тада прошло, ја сам се уклонио од света, махнуо сам се свакога посла осим једног, да омладини и у пољу и у вароши по градовима и селима вечито грмим: лажи те, лажите! ко оће да живи треба да лаже, јер истина се само — на самрти збори!
     Док је то говорио груди су му бурно дисале, очи страховито севале али за часак клону па промењеним тужним гласом продужи:
     Тако то у свету иде: истина се прогони и мрзи а лаж велича и поштује, прва нема кућишта ни у простој сељачкој колеби а друга шири владу своју по краљевским и царским одајама. Па што је већа величина то је већи живот али и лаж око ње: друкчије се лаже сељак, друкчије варошанин а друкчије краљеви и цареви: први су одређени, да на самрти прозборе царевима у очи истину; а други, да на самрти виде неверство, обману и лаж својих поданика, а обоје у исти мах, да су за живота ваљали поштовати мало више ову стварчицу, што се зове „истина" — и да на самрти нема смисла први: што је говоре; други: што је виде . . . Тако је, тако је! додаде и ућута, затим у један мах подиже главу, погледа ме чудновато и запита, а јели тако?
     Пријатељу — рекох у место одговора — ти си неки филозоф . . .
     Обоје је лаж — рече он — прво: ни сам ти пријатељ, а друго: нисам филозоф — али види се да се разумеш у животу. Ха, ха, ха!
     Хтедох рећи — продужих журећи се — ди си учио школе.
     Он ћуташе испочетка а затим додаде:
     Да, учио сам ...
     Па шта си учио?
     Ето то што ти приповедам!
     У овако жалосним приликама нити сам имао кад, нити ми је било до смејања али у место мене он се поново стаде гласно церекати:
     Ха, ха, ха! Чувај се истине драги мој: ваља да поштујеш лаж и то ћеш учинити ако фалиш школе, цркве, учитеље, свештенике све оне што су ме учили и које ће учити . . . и кад те запитају о томе који пут у животу, а ти ћеш се увек сетити на самрт моје Маријоле и лагаћеш овако: школа је црква а црква је школа, свештеник је учитељ а учитељ је свештеник омладини а то скупа војска је државна. . . Шта те се тиче ко је подигао такве судове, такву војску, одкуд такве иконе и цркве те живот разаних у свету народа у место да тече као она река у равници тио жуборећи а он лети стрмоглав као овај поток; и зашто приповедају кад се запитају о томе, у један пут истину и лаж: да је баш то величанствено. Шта те је стало: је ли то баш истина и можеш ли ти сам жицу овог извора скренути те да мирно жубори равницом .... Сети се моје Маријоле . . . Лажи драги те се лебом рани ...
     Пророче! — узвикнух верујући помало у народпо предање да су и људи нека врста пророка — одговори ми: оће ли се на место лажи зацарити истина, оће ли мирно зажуборити река живота, оће ли се измирити једном те супротности: истина и лаж, богатство и сиротиња и у место несреће наступити општа срећа — и кад ће то бити? ..
     Онда — рече и погледа ме величанствено пророчки — кад и ја ову моју лулу упалим!
     Умукох а он стајаше уздигнуте главе, пророчке своје погледе упро у мене. Изгледало је као да ми је тео за навек да их прикује у душу. Међутим батина или као што је он називаше: лула— лагано му измили из руке, поток хучећи однесе је а он тргнув се из мисли као помаман дрекну и скочи за њом у — пропаст. Мало затим чух неки пљусак доле — и мора да је јадник на самрти угледао истину јер оздо зачух у место: лула моја, глас пророков: моја Маријола!
     Све је ово било за тренуће ока, глава ми се заврте, клонух готово онесвешћен крај извора а кад дођох себи и мало касније погледах доле: нисам га могао нигде приметити, само па површини реке опазих оне водене кругове који означаваху да је ту мало час морало нешто пасти а над њима је пловила пророкова батина...
     Узаман сам разбирао у варошн и околини и власти и људе о тој чудној појави: нико никад неумеде ми казати ништа о њему. Нико га није познавао.

  У Београду

Извор

Јавор бр. 48, 15. новембар 1884. год, стр. 1505-1512.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Илић, умро 1892, пре 132 године.