Пролог (Д. Васиљев)

Свеједно са или без риме
нема важности опрема и сјај,
ако душа болна
болним осмехом над прошлошћи бди.

Нема празника ни недеља,
и сва је срећа у сунцу
што нас покаткад у стари живот врати,
и разбуди поново и нама дрводеље
са ливанских и балканских гора.
А траг је дубок и страшан,
и неће га нико никад затрпати.

Помислимо и сами да смо позери
кад виногради и жита зру,
па поноћ дође и ране се раскрваве,
и свеједно: Исуси или Ахасвери!
Други би нас само облици спасли.

И дођемо до краја пута,
а те облике још нећемо наћи:
о, ми то знамо.

Основна је наша боја сива,
као небо јесење,
као дух убице друга.