Пријатељу (Војислав Илић)
| Пријатељу (Војислав Илић) Писац: Војислав Илић |
1.
Да суморне мисли и тугу одстраним,
Хоћу, драги друже, с тобом да диваним.
Згода ми се дала да те, путем овим,
Као дивљу зверку или зеца ловим.
Бадава се молиш... са песмама својим...
Рашчупан и страшан ја пред тобом стојим.
2.
Већ је прошла зима и пролеће влада,
На престолу седи плавоока Лада
Природа се бујна из мртвила буди
И зеленим плаштом заогрће груди.
Ал' тај млади живот, који сваког снажи,
Немило ме дира и душу душу ми дражи.
3.
Шта се мене тиче Ладино весеље,
или чија радост или чије жеље?
Кô суморни путник на празнику туђем,
Зар са сумњом својом да међ госте уђем?
Зар да буним радост што им тако личи,
И са којом штедро пролеће се дичи?
4.
Ето ту је агент што заљубљен ходи,
Углађен и спреман по последњој моди,
Одмерено, с пажњом, чак и руке мири,
Да у свему буду правилни манири,
Све је „феш“ на њему, све чисто мирише,
И салонским тактом и милином дише.
5.
Ето ту је мати са две своје кћери,
За којима јуре градски каваљери:
Ема је тек зимус клостер оставила,
А Олга јој сестра несравњено мила;
Рукавице носе до лаката обе,
Читају романе и спремају собе.
6.
Ето ту је песник са дугачком косом,
С избијеним оком и руменим носом.
Имање и морал шћердао је давио.
Ал' је барем име заслужио славно.
Ласкао је подло у песмама роду,
И кô бесно псето мрзио је воду.
7.
Ето ту је Нестор, наш грађанин славни.
Имућан и виђен чиновник државни.
Он је просед човек, али свеж и чио,
Са врлина својих на коњу би био
Али шта: на коњу? - на доброме хату,
Кад би се врлине цениле по врату.
8.
Ето ту су деца нашег бурног века,
Почевши од момка до зрела човека.
И сва она група, што тумара сада,
Радује се нешто и нечем се нада.
Свак за себе ради, сви за себе живе,
Само се за пропаст узајамно криве.
9.
Па шта ме се тиче њихово весеље,
Или њине наде или њине жеље?
Кô суморни путник на празнику туђем,
Зар са мрачним челом да међу њих уђем?
Зар да кварим радост, што им тако личи,
И са којом штедро пролеће се дичи?
10.
Ја нећу да певам... У најдубљем миру
Покидаћу жице и разбићу лиру.
И када их чујем на каквоме већу,
Слушаћу их хладно, ал' спорити нећу:
Гадићу се само у срцу и души,
И звиждаћу тако - да им звоне уши!
Београд, 5. мај 1889.
Извори[уреди]
- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 126-128, 2. књига, Вук Караџић, Београд.
|