Преизредна неба кћери, кћери трех богиња,
Амарила, достојна бит у числу богиња!
Р’јетка жено жељи нашој у нињешне дане,
Побједа ти, благодати све носиш собране!
Луцина је о рождеству настојала твоме,5
Здравје теби присудила всеподобно своме.
Т’јело, која у острову Идалији влада,
Дала ти је од утробе Венера свог сада,
Украсила лице твоје, милотом облила,10
Ил’ си она, ил’ ни она лепша није била.
Из мудрости напојена Минерве путира,
Превосходиш словом љепост, ево мог немира!
Што грације и што музе, што уме Купидо,15
Ти си у свем владичица, мога срца Дидо.
И Фортуна служила се са својими дари,
Да толико својства блисте ко Данице жари.
Б’једног мене, та година, то је кратко време,
Да баш за ме једног само сви се часи спреме,20
Ја полазим, али мени, зашто си позната?
Да сам слушо, рекао би, није ми предата.
Предата си, узнао сам, ето нам печали,
Нити можеш, нити могу: вјеру би си дали.
Ти судбину заслужујеш лучшу од ти’ љета,25
Лоша срећа, што и можно, мени свуда смета.
