Из Шембоја топи ударише,
Шембоју се врата отворише,
Из Шембоја свати изјездише.
Чији свати, чија ли дјевојка?
Сватови су Рустан-беговића, 5
А дјевојка Ихтијаровића.
Проговара стари Ихтијаре:
»Пријатељу Рустан-беговићу!
Добро пази моју мезимицу,
Јединицу, моју мезимицу! 10
Кад будете близу воде Саве,
Ако буде Сава-вода дошла,[1]
Пиши мени листак књиге б’јеле,
Да ти шаљем орахове лађе,
И у иађам’ весла шимширова!« — 15
Отален се свати подигоше.
Кад су дошли хладној води Сави,
Дошла Сава од бр’јега до бр’јега;
Не да Сава на се ни гледати,
Камо л’ коме преко себе проћи. 20
Коњи плахи, а јунаци пјани,
Натјераше преко воде Саве.
Све потону, мало и велико.
Да је коме стати, па гледати,
Како тоне дјевер и невјеста, 25
Дјеверовска диван-кабаница,
Невјестина срмали-тканина,
Дјеверовски калпак и челенка,
Невјестина крмзли-хаспурлија.[2]
Сви сватови на дно потонуше, 30
А најпосл’је дјевер и невјеста.
Изабране народне пјесме II, женске, приредио Др. Никола Андрић, у Загребу, 1913, Тисак Краљ. земаљске тискаре., стр.112.
Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Ženske pjesme (Romance i balade), knjiga peta, uredio Dr Nikola Andrić, Zagreb, str. 117-118.
