Поток
Смрзô си се, ћутиш. Твоја стара друга -
Гола врба на те спушта гране црне,
У леденом руху премире и трне,
И дршће кô срце кад га гризе туга.
Ал' скоро кад славуј запјева из луга
И весела шева у небеса прхне,
Кад се теби златно прамаљеће врне,
Ти ћеш снова тећи сјајан као дуга.
Но хоће ли тако у миру и срећи
Кроз свијетли простор моја душа тећи
На прославу благу васкрснијех дана?
Или ће у мраку, без једне свјетиљке,
Остати да плаче, кô скрхане биљке,
На самотној хумци испод сувих грана?