Послови с Русима

←Пословање у Бечу

Послови с Русима Писац: Матија Ненадовић Дневник Матије Ненадовића

Послови са Англезима→

Декембра 15. дне 1814. год. дођем у Вјену по други ред с прошенијем из Земуна, одакле сам 9. декембра пошао. 16. декембра јавим се г. Недоби и предам јему писмо од народа с печати послато и објасним усмено, каково је сада страданије у Србији и прочаја.

17. декембра рано у 8 сати одем г. Недоби и све му по реду пространије изјавим: да сам донео полномошчије и печате војводске, да можемо по совету њи̓овом писма правити и печате где потребито буде ударити у име целог народа српског об оно пол Сави. Тај час одем с Недобом графу [Јовану] Каподистрији у канцеларију. По обичном поклоненији, кажем: да је народ српски сада у крајњеј погибели и да Турци секу, вешају, на коље набијају, робе и харају и проче, тако да је народ принуђен био и по други ред, обаче последњи, послати ме с полномошчијем и печати да могу просити милости најпре у императора росијског као у покровитеља, а после у свију христијански̓ царева и сајузника; зато от Јего Сијатељства совета просим. Граф советује и за добро налази да свима царевима прошенија поправимо, и да буду готова. За руског императора да просим аудијенцију преко Булгакова, и не буде ли могао аудијенцију исходатајствовати, то у цркви или на степени, когда император Александар из цркве пође, да му се инштанција у руке предаде; и да одем код његова секретара Стурзе, да прегледи је ли добра инштанција, које сам таки учинио и отишао Стурзи, провидио је и казао: „Добро, добро! јоште додајте овај пункт: чтоби цареви утолико милостиви били народ српски са султаном помирити, и чтоби султан са Србима, аки с подајницима и с платежницима својим поступал, а не аки са жертвами.” А то је било одма и тако начинимо на сва четири једнако прошенија, тј. аустријског, прајског, руског и англијског. Донешено прошеније одоздо, које је у Земуну

18. декембра 1814. год. начињено, није сходно видео оном опстојателству.

19. декембра препише г. [Димитрије] Давидовић и [Димитрије] Фрушић и однесемо по трети ред г. Недоби увече, и тамо оно прошеније и преноћи; и Недоба повадио из тога неке главне пунктове, те и̓ он у канцеларију предао, које ће император читати пређе нашег прошенија, и рекне г. Недоба: да се може јоште на краће начинити, и што више на росијске речи преокренути, јербо ће цар слађе читати и прочаја. Саветује г. Недоба: да на графа Неселроду начинимо прошеније на немачком језику, и да га молимо чтоби он нама у Јего Имп. Величества аудијенцију исходатајствовао, и да би и он својим уваженијем како код руског тако и код други̓ сајузника за народ српски милост своју показао и говорио и проче, како стоји у његовом предатом писму.

20. декембра. Ово исто писмо однесемо у канцеларију и предамо г. Булгакову, он га из канцеларије однесе и предаде грофу Неселроди у великој сали. — И даде ми Булгаков цедуљу под печатом, и однесем је Недоби, који одма оде Булгакову на разговор. — Код оца Ћермана ручам, и с њим одем у секретара Даниловског препоручити се; он сказал: дело је ваше у графа Неселроде, там̓ појдите. Данас писао сам архимандриту Мелентију, Молеру и Гаји [Николајевићу] и јавио да сам срећно овде дошао пословати: и како советују онако поступамо.

21. декембра преписао је г. Фрушић и однео сам Недоби, видно и одобрио тј. прошеније на цара; и казали смо да су исто тако и на друге цареве, само што су имена измењата. Казао ми је Недоба да одем до Булгакова, и да му јавим да су сва прошенија готова.

22. декембра у 10 сати отишао сам у канцеларију Булгакову; он сказал: „Приди у 12. час.” Отишао сам у 12. час, а он сказал: „Дали смо расписку императору о вашем пришествији и прошенији, что он скажет, ви то узнат будете чрез г. Недобу” и прочаја. Одем одма Недоби и кажем да сам био код Булгакова и шта ми је рекао. Недоба каже: „Добро, јежели мње они скажут что нибуд, то ја вам не закасњу обзнанит. Но подаждите.”

25. декембра увече питао сам Недобу има ли какав одговор од Булгакова. Недоба сказал да нема јоште никаквога.

24. декембра рано око 9 сати одем Недоби и питам: има ли какав одговор, — каже да нема, но да одем код Булгакова да га сам упитам. У 12 сати одем Булгакову и питам: има ли какав одговор. Он ми сказал: „Пождите, јоште не пришло од императоре.” Ја сказал: „Будемо ми пождити, токмо имејемо л̓ ми надежду добити аудијенцију у Јего Величества, чтоби јему народњеје прошеније вручили.” — Булгаков: „Конечно будет, но времја неизвесно.”— ја: „Јежели ви знајете, что не будет аудијенцији, то ми где нибуд будем вручит јему својеручно писмо.” — Булгаков: „Будет, будет несумњено.” — Спрошивах: „Давати прочим царем прошенија прежд нажели код нашего императора аудијенцију имејемо?” Сказал Булгаков: „Конечно, надобно дават. Наш цар всја знајет, но ви поскорите дават”; и сказал нам да прошенија буду готова на све цареве. То вече одем г. Недоби, и кажем да је обнадеждио да ће бити аудијенција и казао нам да прочим дајемо прошенија. Тако исто и Недоба рече: „Подај что скорије, на то наш цар чека”, тј. да дамо и другим владатељима да они могу боље радити за нас у согласију. Ту је присуствовао и г. [Лазар] Павковић. Тако смо и почели и дали графу Врбин прошеније за аудијенцију код императора аустријскога. Тако и прочима, како стоји, свакога под својим именом на особитим листовима, сиреч: на аустријског, на прајског и на англијског, о којима сам свима записао како смо ишли и кога дана и како смо коме предали. Давао сам Стевану писмо (прошеније) да однесе до г. Стурзе да и он провиди, но Живковић није хтео, но ми је казао да му више праг не прелазим... и прочаја.

31. декембра у б сати одем код г. Недобе и кажем да смо били код аустријскога Худелиста и да смо му предали у руке прошеније које ће он дати графу Метернику, и да је казао г. Худелист да је се Српски сенат врло непоштено противу државе и противу самог императора владао; но да они то ни најмање српском простом народу не приписују, и да ће он, тј. Худелист, јоште данас по одлазећем њи̓овом куриру у Стамбол у име императорово јелчији аустријском писати да би султан, као њихов пријатељ, заповедио Турцима да од онаког са Срби поступања престану. — Недоба је казао: „Право и каже, да су ружно поступали на комшилуку”, и да је добро што ће они султану то преко јелчије дати знати.

1. јануара 1815. год. Нисам одлазио г. Недоби.

2. јануара такође, имајући посла другима одлазити.

3. јануара рано у 8 сати одем г. Недоби и казао му, коме смо предали прошенија и с киме говорили; зато рекао ми је да одем до у канцеларију до Булгакова, и да му кажем да смо сва прошенија испредавали.

у 10 сати одем у канцеларију, гди чекам читав сат, а дође г. Булгаков. Сказал јему: „Ваше Превасходство, ми по совету вашему сва прошенија гди које надлежало раздали смо, но что нам тепер повељевајете делат? — Он: „Хорошо, надобно ждат одговор.” — Ја: „Сказал аустријски император, что будет аудијенцију нам дат, зато наставленије прошу”. „Хорошо, ја о том с графом проговорју, а ви завтра придите.”

4. јануара у 10 сати одем код Булгакова и јавим се у канцеларији. Он сказал: „Јето граф Неселрода пошел у императора, но ви подаждите и завтра об дванадесетом часе придите.”

Увече у 6 часа одем Булгакову, да кажем да ујутру доћи не могу, јербо морамо код аустријскога императора бити на аудијенцији и не нађем га у канцеларији. Одем г. Недоби и њега не нађем, вратим се. После опет одем г. Недоби, нађем га и кажем да сутра морамо бити на аудијенцији код аустријскога императора, зато га молим да отиђе до Булгакова и каже да не могу у речено време код њега доћи; потом Недобе за совет питам, како ћу код аустријског говорити. Каже: „Говорите да је народ серпски к овом двору био толико година веран и биће и унапредак и прочаја.”

5. јануара у 1 сат по полдне одем у канцеларију, гди Булгаков даде ме одвести у велику салу; сказал: „Пождите немношко.” Там сидел пол часа. Приде Булгаков и у другу собу графу Неселроди узове ме. Граф таки по мојем поклоненији зачал говорит: „Ето, ја сам бил у государја, ја све сказал и он сам видел како серпски народ тепер страдајет од Турков; да, император многократно писал султану, чтоби престал от такових мучителствиј и прочаја; и вас император будет зват к себе.” — Ја спросил графа, чтоби и он од своје стране како код Јего Имп. Величества Александра Всеросијског тако и код други̓ сајузников постаралсја о благоденствији народа серпскаго. — Граф: „Ја све то сатворју по силе мојеј.” — Ја сказал, что ми били на аудијенцији код Јего Величества императора австријског, что он сказал да что боље можно у тајности пребивамо, что не би Турки дознали, и тим у вјашче зло вергнут. Он, граф: „Правда то, — но ви прочим не јавили, токмо нам росијском, австријском, прајском и англијском, а од тих не будет султан разумит. Но друго что?” Ја: „Он говорил, что он као добри пријатељ султанов будет јему писат, чтоби народу серпскому облакшат. Но будет ли султан послушат, не знаје.” — Граф: „Правда.” — Ја: „Ваше Сијателство, ми дали прошенија на 4 царја по вашему наставленију; но наша серпска надежда на Росију, покровитеља својего, да и избавитељ скоро будет, сва: јежели избавлени будемо, то Росији благодарит, а јежели пропали и истурчени останем, то Росији приписат будем.” — Граф: „Јето правда, вас император будет зват, и ви узнате чрез г. Недобу, котороје времја будет.” — „Просим Ваше Сијателство, чтоби ви пространо расказали Јего Величеству како ниње бедни народ у крајњеј нужде, јоште никојему другому руке не пружајет за избавленије просит, токмо Росији”, и прочаја. Гроф: „Несумено он вас избавит.”

6. јануара одем г. Недоби и кажем, да сам био код Булгакова и грофа, и да су казали да ће нас император звати на аудијенцију, но в котороје времја, да ћемо преко јего знати. Недоба: „До бро, что они мени скажут, то ја вам бесумено јављу.”

7. јануара опет г. Недоби, и нема никакав од— говор. Одем г. Павковићу, он мало болестан. 8. и 9. јануара нисам био.

10. јануара рано у 9 сати одем г. Недоби и момак каза: „Не има господина код куће, но дођи довече око 5 или б сати.” У 5 сати по полдне одем и нађо̓ другога човека код њега, и не мого̓ се ни о чем разговарати. Само каза ми г. Недоба, да има једна соба за једну персону близу њега.

13. јануара ишао сам код г. штатског титуларног советника Павковића, разговарам се, но дође један официр, тако одем.

14. јануара у 4 часа примили смо писмо из Земуна с потписом Архимандритовим, Молеровим и прочим на г. Павковића и г. Недобу, Фрушића и друге. — Таки по г. Је(вти) пошљем писма г. Павковићу да изручи; Фрушићу и Давидовићу ја сам предао. А јего високородију господину штатскому советнику и кавалеру Теодору Ивановичу Недобе, да ја предам. И отишао сам у 5 сати по полдне и не нађем га код куће; слуга каже у 7 сати доћи ће. Ја слузе предал писмо, и кажем, да ћу доћи у 7 сати на разговор и тако вратим се. То вече у полак 7 сати одем опет, нађем г. Недобу, почнемо се пространије разговарати за нас српске депутате — и за нека сопствена предложена прошенија која сам видно код Булгакова у канцеларији да је веће повторено. (Јевта Чотра дао је прошеније, гди се каже да је био српски советник и за се проси, да га цар призна и награди пензијом као и оне у Русији српске бегунце, и које ми је Булгаков показао. Пита ме Булгаков: „Знаш ли ти за то?” — Кажем да не знам.) На што је говорио (Недоба), да би боље било трудити се о опшчему благу, а то получив сваки ће участник бити, и да је у опшчему благу получио и наше сопствено — за које смо се нарекли депутати. — У то доба дође момче, пресече нам разговор, и даде ми оно писмо које сам малопре његову момку био дао, тј. Мелентијево, Молерово, Максимово, Цукићево и прочих, да га однесем г. Павковићу да га преведе на росијски и да се даде грофу.

Тај час — 8 сат — однесем г. Павковићу и кажем му налог, који рекне: „Све ћу учинити за љубов рода, и дужности царске службе.” Хотео се и више разговарати, но дође један, и тако ми је со отпушченијем рекао: „Заповедајте сутра доћи, те ћемо се што нибуд разговарати.” 15. јануара. У 11 сати опет одем Павковићу да видим преводи ли оно писмо које сам му синоћ дао, но он скоро сво бијаше превео. БлагодаРим му на његову труду, који је се прошедшу ноћ био трудио о нашем делу, и казао ми је да ће данас све начисто бити преписано, и да ће га г. Недоби послати и даље куда надлежи.

16. јануара одем Павковићу г. Лазару, и питам је ли свершио писма. Каже: „Свершио сам и г. Недоби послао.” Тај час одем и нађем га; каже ми: да је писмо преведено, и да га је дао грофу Каподистрији, но да га гроф није имао кад прочитати, него ће вечерас прочитати и дати у канцеларију грофу Неселроди. Питао сам: ваља ли с овим писмом да одем и сам до Булгакова? На то Недоба: „Ваља, ваља, но отиђи.”

17. јануара. Ујутру рано у 8 сати у канцеларију, но г. Булгаков јоште не бејаше дошао, зато служитељи кажу ми да неће доћи до 12 сати, но после да дођем. У 12 сати одем, но г. Булгаков бејаше код грофа Неселроде. Причекам, изиђе Булгаков, покажем му писмо које су Срби из Земуна писали, да Турци нису ни најмање своје јарости у Сербији умекшали, но једнако Сербље бију, секу, харају, робе, и на коље набијају, и да се њи̓ова злоба све од дан до дан више и више умножава а не умаљава, и да су Турци сасвим намерили и име српско да се не чује истребити; зато просимо чтоби од императора и каково нибуд решеније от Јего Величества добити. — На то Булгаков отиђе у другу собу гди гроф стоји и јави му, изиђе и мени каже: „Ја сам то све казао грофу, и данас јошт гроф до императора полази, и све јему сказати; што буде от императора то ћете ви чрез г. Недобу извесно знати. То вече отишао сам г. Недоби, казао сам му да сам био код г. Булгакова и шта је говорио. На То МИ Г. Недоба рекне: „Дођи ујутру рано, и оно писмо које је на росијски преведено от грофа Каподистрије узми и Булгакову однеси”.

18. јануара. У 7 сати примимо писмо од Гаје Николајевића из Земуна и однесем г. Недоби, његово предао му, а наше прочитам које гласи: за Карафејзу, да се у Ћуприји-паланци затворио са својим крџалијама, и муселима ондешњега посекао, и хареме оданде отерао, и у околним нахијама дао себе прогласити за највећега њи̓овог старешину, и да народ ништа се од другога нико нема бојати, но да ће он свакому и самом цару и везиру за њи̓ одговарати и њи̓ бранити. На то рекне ми г. Недоба, да ја у име њега отпишем и поздравим све, тј. Мелентија архимандрита, Молера, Цукића, Поповића Максу и проче, да им отпишем и на то и на первашње писмо у име њега, да и̓ уверим да је надежда добра, и да ће бити спасеније, само нека моле Бога да живи Император Александар. — Ако не данас биће сутра, ако не сутра то прекосутра, еле неће остати без спасенија, но мало да буду у стерпенију; и прочаја. И то ми је рекао: „Турци секу оне које им кнезови предаду, а не друге, а ребелијанте и други цареви секу”.

19. јануара. Рано у 8 сати одем г. Недоби, и мало поседим док он приписива тужбу Младенову на Карађорђа. По совершенију тог писма, одемо у канцеларију грофа Каподистрије и даде МИ оно писмо серпско, што је г. Павковић превео, да однесем г. Булгакову.

У 12 сати однесем оно писмо и предам г. Булгакову. Он каза, да ће га предати грофу Неселроди, и да ће г. гроф предати самом императору. Ја сам га онда од моје стране молио: „Покорио молим Ваше Превосходителство, чтоби ви у име наше молили јего сијателство г. грофа, да би и ово, а и свако наше тужно прошеније исправно и незадржано преко њега у руке Јего Императорскому Величеству дошло; да се Јего Величество увери како тужни народ серпски, под његовим покровителством, и опет у последњем свом часу узда се и чека од свога покровитеља, да му и избавитељ буде, и да нам каково нибуд решеније даде надежде или већшег очајанија. — Он „То се уверите, све ћемо учинити — и доиста ви ћете скоро срећни бити, обаче ове речи да никому не кажете, за своју чест”, и проч.

20. јануара. Отиђем г. Недоби и кажем да сам однео писмо у канцеларију и дао г. Булгакову. 21. јануара. Нисам никуд имао посла отићи.

22. јануара. Примим писмо г. војводе Молера, такођер друго на г. Недобу с потписом г. архимандрита Мелентија, Молера, Цукића, Поповића и Тополца П(етра Јокића), и то вече однесем то писмо г. Н(едоби) и не нађем га код куће, но се вратим. 23. јануара. Рано око 8 сати однесем писмо и предам г. Недоби, прочитам и ја моје које је Молер писао — — Г. Недоба каже ми да однесем ова писма г. Павковићу да и̓ преведе на росијски, које ће он, г. Недоба, таки дати грофу Неселроди, а гроф цару нашему. И то ми је рекао г. Н(едоба), да су Турци у Влашкој неке зулуме починили; но за се горе.

Однесем таки г. Павловићу писма и кажем, да је г. Недоба рекао да и̓ преведе како треба, но г. Павковић собом оде до г. Недобе — а да ће он писмо до ујутру свершити како треба — но да ја рано к њему дођем.

24. јануара. Ишао сам рано г. Павковићу, но нисам га нашао, отишао у канцеларију. — У 7 сати био сам код г. Недобе и питао га: хоћу ли писати ја или он за — — — На то г. Недоба: „Немој, но гледај свога дела”, и пр. И то рекао ми је: да свагда пишем доле, да гледају каквим начином боље могу, које с политиком које с новци, нека се с Турци помирују; макар голи остали, само душе да се сачувају и вера.

25. јануара. Ишао сам г. Павковићу и дао ми она писма: од 7. јануарија под именом Гајиним, Мелентијевим, Молеровим и Цукићевим; друго од 11. јануарија, које гласи: како Турци по Сербији свирепствују; треће проте Смиљанића, истог содержанија.

26. јануара. У 1 сат по подне, примили смо писмо од архим. Мелентија, Молера, Павла Поповића, Павла Цукића, и Гајино, и прочи̓. Жалостњејше страданије серпско у Сербији, и турско на Сербе свирепствије, то јесте: да су од они̓ који су пређе позатворани били, да су 11. и 12. јануарија на београдским капијама мечи исекли, а числам глава 96. — По казивању земунскога терџомана досада 173 (главе) и да су исти тај дан из крагујевачке нахије донели осечени̓ серпски̓ поглаварски̓ глава у Београд 50. — И того времена да су игумана из Никоље Атанасија и јоште некоје число Серба довели и на коље код Батал-џамије понабијали живе; и да су из Београда отишли Турци у сваки град и касабу да све оне исеку који су позатварати били у апсове, које сума износи затворени̓ људи којегди у турским апсовима число у малу руку узети се може седам до осам стотина. у Крагујевцу који су били затворени и посечени 86. — У Чачку такођер 78. — У Драгачеву то време посечени 60. И да су разумели да из Драгачева воде свезани̓ Серба у Београд, (и по путу секу где који сустане, и не зна се хоће ли кога жива и довести) — числом 100.

27. јануара. У 8 сати однесем ово писмо г. Недоби, и не нађем га код куће. Вратим се, и одем г. Павковићу, и покажем писма жалосна, но и г. Павковић показа ми своје писмо, које му је рођак из Земуна писао, исто и оно гласи жалостњејше страданије серпско — и он ће из његова писма оно превести.

у 4 сата по подне одем г. Недоби, покажем писма и очитам пред њим жалосно стање српско, како последњега од нас говора ишту, у последњем свом издиханију, и питам да ме советује шта ћу им на ово одговорити. Има ли со чим утешити? — Он ништа друго, но како је и пре говорио да им отпишем: да сваким начином гледају како годе с Турцима, које новци, које с политиком, да би мало умирити се за време, јер су така опстојателства, да моле кнезови београдског владику, да он пише и моли патријарха, а патријарх цара, да им за време облакша. Ја кажем: „Ако што скоро не буде то ћу и ја ићи у Сербију, водити свога брата и јошт од најбољи̓ фамилија 100 синова или браће, одвести у Стамбол, заклети се патријарху, а патријарх цару, и дати му тај реум нека седе, да нам се само зулум скине. И бићемо султану верни и сваку његову заповест, буди каква била, макар и с оружјем исполњавати.” Он: „А кад што буде, зар да изгину она момчад?” — Ја кажем, да је боље да погину стотинама, него сви. „Не, не, то се може и друкчије, до два дана да видимо шта ће последовати.”

28. јануара. Рано у 8 сати по наредби г. Недобе одем г. Павковићу, и предам му оно писмо и кажем, како је рекао г. Недоба, кад га преведе да га даде у канцеларију грофу Каподистрији, и молим га да что скорије учини он; рекне да ће све учинити.

29. јануара. Дођу нам писма у 5 сати по подне и таки однесем два на г. Недобу, и не нађем га онде, рекне ми његов служитељ: „Дођи ујутру, наћеш га около 8 сати, а после ући ће у канцеларију.”

30. јануара. Рано у 8 сати одем г. Недоби, и предам му његова писма и моје, немаде кад слушати, но оде грофу. Ја му пођем говорити да нас советује што ћемо и како ћемо, има ли каково последње решеније. Он рече: „Дођите мало после, моћи ћемо се о тим разговарати, и да узмеш она писма да однесеш г. Булгакову док г. Павковић донесе.”

У 9 сати одем и почекам. Јего високородије, господин штатски советник и кавалер Теодор Иванович, из канцеларије не може изаћи, а г. Павковић не дође, зато одем, и рекне ми момак: „Дођи довече између 7 и 8 сати, наћи ћеш господина.”

Одем у 7 сати, а г. Недоба још у канцеларији. Чекам пол сата, дође г. Павковић. Потом мало, изиђе г. Недоба и у његову собу одемо. Питам: јесу ли она писма предали? — Каже, да су већ дата императору. За проче рече да се не бринемо.

31. јануара у 9 сати отишао сам код г. Павковића и дао му оно наше писмо, у кому стоји написано: како је једна Серпкиња молила статуу, а мислећи да је жива, императора Александра видила, које је свакога сожаленија и плача достојно. Узе га г. Павковић, и рече: да га покажем у церкви нашим господам, „каково је серпско к Росији преверженије, и у нашега цара надежду полажу”.

1. фебруара био сам у 9 сати код г. Недобе и казао ми је, да ће данас или сутра наш император што смо му год преко грофа дали прошенија и жалосна серпскаго [народа] страданија, да ће он то све пред све сајузнике и иностране министре представити, и да ће цар на то казати: да он не може више серцу одолети нити трпити, да се серпски народ будући њему јединозакони, а и под његовим покровителством, овако тирански истребљује! — И да се ми ни најмање не сумњамо, да нећемо скоро следствија добра о тому видети, и да ће надежда не бити тшча. „Но ви претерпите се док видимо шта ће други одговорити на предложеније нашег императора.”

2. фебруара био сам код г. Недобе, и разговарали се — — ,,Дођите сутра да видимо шта ће бити изашло.”

3. фебруара одем и каже да јоште ништа, „а уверите се, каже, зацело да је све представљено да лепше и боље не може бити.”

4. фебруара нисам био.

5. фебруара одем, питам: има ли что? Он каже: „Надам се да ће данас император на министру издати что буде, јербо тако ред иде, што цар потпише преко министре излази.”

7. фебруара одем и питам, но каже: „Јошт нема.”

8. фебруара примим писмо оздо, однесем и јавим.

9. фебруара одем, питам, нема јошт.

10. фебруара ишао сам, нисам га код куће нашао.

12. фебруара одем, каже ми, да је јуче говорио граф Разумовски са англијским о делу нашем, и да му је добро одговорио; а данас ће са аустријским. Примим писмо Гајино, однесем да покажем, но не буде код куће.

13. фебруара рано одем, покажем писмо

15. фебруара одем у 8 сати г. Недоби; каже: „Некако не знам или је од Бога или је од кога другог, обаче не може нам посао да пође управо како би требало, ови други стоје супрот — — но опет уздам се у Бога, ако не може другојачије бити, а оно ће бити као Влашка.”

16. фебруара ишли смо ја и Је(вта) да му покажемо писмо, које смо примили од опшчине; но нисмо га нашли.

17. фебруара одем и покажем писмо, да су Турци послали у вилајет заповест, да сви кнезови морају доћи и од свакога села кметови да поведу оне момке, као: капетане, тобчије, добошаре, и који му драго био чиновник за серпскаго владања; они да сви морају доћи у Београд. Судећи, ми говоримо да и̓ хоће како скупе све исећи. Кажемо да су од цара биле пошле тескере у Србију арачке, но да су опет враћене, и да је место тескера од цара изишао катил-ферман на сву Сербију, и да хоће да све исече, и прочаја. Да се више Серби не могу за новце откупљивати, јербо Турци узму новце и опет посеку, нити се они могу сами помирити докле цар не би предузео да са султаном уреди, и проч. И већ неколико нахија, као: Гружа, Крушевачка и Жупа и друге нахије, немаду ни човека жива у себи но саме жене и деца, а људе све које на коље, које извешали. И то ће истином сутра гроф предати цару. Које ме г. Недоба уверава да не сумњам — но да будемо у стерпенију и да четверти дан дођемо и видимо хоће ли се што до оно доба моћи одговорити.

22. фебруара. У опредељени дан одем г. Недоби, питам и нема јоште никакова решенија но „дођите прекосутра да видимо”.

23. фебруара опет одем и нема.

24. фебруара такођер одем, представим писма која сам примио од архимандрита и од Молера: да је Милош у Београду с јоште неколико кнезова, и да везир иште од сваке нахије повелико число људи, под именом да шанац око Београда копају, и то све да морају доћи: тобџије, добошари, каплари, капетани и војводе и најмањи који је био чиновник серпски или момак војводински; а особито да је везир веће двапут Милошу говорио, да му доведе Мутапа, Лому, [Милића] Дринчића, [Ћоку] Протића, кнеза Аврама [Лукића] и проче неке војводе, ако и̓ не доведе да ће Милош за њи̓ главом платити. И да су Главаша у Колари убили, и главу у Београд донели, зато прочи не смеду да дођу, јербо виде како дођу да ће изгинути. Зато је Милош слао човека и питао за совет: има ли каква надежда поћи, макар до З месеца, ако ће бити, да се бранимо, да не пуштамо овако невин народ да се коље и истребљује. И да су му наши одговорили да причека док од нас известије добију. Зато како да им одговорим? — На то г. Недоба: „Док и то предамо, да видимо шта ће нам узнутра од цара казати.”

25. фебруара одем питати, но извесни глас дође, да ће император поћи ови̓ дана. Што ћемо ми овде без никаква известија или решенија, куда ли ћемо ићи одавде, не имајући народу ништа показати, прима ли нас или не прима, јербо ће нас питати? Говори ми Недоба: како се чуло да је Наполеон побегао, мислим да ће се император јоште задржати, сад се могу сва опстојателства другојачије може бити и променути, но за одговор чекајте 4—5 дана, познаћемо како ће бити.

1. марта 1815. год. примим писмо од Молера и Гаје и представим: да је Милош јоште у Београду с неким кнезовима, и да су многи народ дотерали и шанац копају; но да су људи, из нахије ваљевске, Ранко из Вуконе долазио, послат од кнеза Петра питати: хоће ли што бити и до 3 месеца да устанемо да се бранимо, јербо знамо док шанац сверше да ће све исећи; како многи људи по шумама и горама бегају, и да су посекли војводу Протића, и да је везир Милошу говорио и заклињао га тајно, да му буде веран, и да га не изда, јербо имамо — казивао је — рат с Московима и проче.

Питао сам: како би помогло се оним људма који доле седе, пак терају и̓ или у Русију или у Турску или да се овде потпишу? Рекао је: да ми идемо молити овде, јербо „то ми не можемо у њи̓овој земљи, но вама је приличније”. Казао ми је, да отпишем доле у име његово, да је боље овде један него 3. „То је, вели, моје мњеније, а ви опет како знате.” (Ово је за Стеф. Живковића и за Јевту Чотру да онде у Бечу не требају.)

3. марта дођу и писма из Земуна. Однесем увече, представим да су Турци веће почели бојати се и Немца, и говорити: „Имамо рат с Московом, а ево и Немац на нас хоће војну”. Представим да су Ломе војводе 21. фебруара главу одсекли и у Београд донели, представим да су турске чете отишле уфатит̓ га.

8. марта однесем писма Молерова. Кажем како Турци држе све кнезове као под стражом, да им доведу 3000 најбољи̓ Србова у Београд да и̓ исеку, или неће пустити кнезове. — Недоба каже: „То је мучно веровати, и не смемо цару представљати, но да се разбира је ли права истина, пак онда ћу ц(ару) ја(вити).”

10. марта одем Булгакову, јавим вишеречена писма. То исто и он, Булгаков, рече да треба о том потврђења.

13. марта пишем Молеру и Гаји да добро испитају: је ли истина да иште везир 3000 људи погубити — — и да ми не пишу којекакве чувене неистините вести, које се не смеду царевима представити.

17. марта одем Булгакову, нисам га нашао у квартиру.

18. марта однесем писмо Молерово, како се Милош са шњим састао, разговарао, и да му је везир говорио и заклео га: „Хоћеш ли, Милошу, бити веран? Имамо рат с Московима”, и проч. Но да Милош иште последње решеније од нас, црно или бело, и да је Молер одговорио, да ћемо скоро одговорити, но нека јоште трпе. Зато просим: шта да им одговорим? Булгаков: „Ја засад не знам, на то: да надежда избавленију зацело има, но јоште време неизвесно!” — — и прочаја.

20. марта донесем писма Молерова и Гајина, не нађем Булгакова.

21. марта такођер канцеларија затворена. Недеља је.

22. марта предам прошеније на грофа. Рекне ми Булгаков: „Дођи до 2 дни”.

24. марта кажем Булгакову, како Серби у Сербији непрестано страдају и бесчеловечне муке трпе, у надежди на покровитеља својего, и јоште у оваком положају, да истребленију серпском клоњашчаго с̓ тирјанства никому другому руки своја не простирајут, токмо покровитељу својему. — Булгаков: „Из ваших росписок узнали и све знајемо, но ви појдите до грофа Неселроди, он будет с вами говорит прочаја.” Таки одем Неселроди. Јаве му, он сказал: „Њет Булгаков здјес, завтра приди”.

25. марта одем, опет: „Њет Булгаков.”

26. марта у канцеларији каже ми г. Булгаков: „Гроф будет первеје с государом говорит, потом на ваше прошеније одговор даст; но ви подождите, и чрез мења времја узнате, или чрез Недоби”.

27. марта, код Недобе питам: „Једа што?” Каже: „нема”.

29. марта, код Недобе. Кажем, како пишу из Срема: да и̓ терају судови, да им се потпишу да су ћесарски поданици или да иду у Турску или у Русију. Ако је могуће да представите овом двору, да и јоште претрпе и не узнемирују. Недоба каже: „То ви боље је да замолите за њи̓ код овог двора, а ми не можемо се мешати у овом царству, но ви молите. Али они њи̓ неће претерати силом у Турску. А што и̓ прегоне из села у село, то политика зактева, да Турци чују. — Кад се тако муче, што нису у Русију пошли?” Ја сам казао: да су Серби уверени били на слово императорово, да ће Сербију избавити по слову даному, и да ће се они вратити сваки у своје отечество; или ако сасвим не избави, поне са султаном својим посредством, умири; а друго, сваки овај који је остао, по половина фамилије његове у Сербији остало је, зато су гледали ш њима сајединити се каквим начином. Булгаков: „За то что буде государ ска— зал, ви будет узнат.”

— Априла 1815. одем г. Булгакову у канцеларију; он од грофа изиде, и повеселим гледом: „Но подаждите! јоште государ ден не означил, котори будет, а бесумено будете имет у государја аудијенцију”. Ја прошу: „Что делат буду, времја нашему пашпорту прошло? Нас буду терат”. — „Но подајте грофу Стаклбергу, он вам даст росписку на здешњу полицију, и не будут вас онеспокојават.”

5. априла одем Булгакову; и гроф изиђе напоље. Он: „Ето ја помјанул грофу, а ви подождите.”

8. априла одем Булгакову, но он опет каже: „Подождите, неможно питати хоће ли што бити”.

14. априла код Недобе, није ли што Булгаков одговорио? — Није.

16. априла. Такођер није.

17. априла одем код Недобе, изиђе гроф Каподистрија. Тај дан увече опет Недоби; каже: „Дођи други ред”.

18. априла — Воскресеније.

20. априла. Оно што смо пређе чули и јавили, да су се Срби противу Турака дигли бранити живот, посведочило се. На то јавим графу, и граф каже: „Јавићу государу”.

23. априла известије из Молерова писма. Све разумесмо, како су Срби — они̓ 3000 осуждени̓ везиром на смерт — устали бранити свој живот. Говорим Недоби, да советује шта ћемо. Питао графа, граф дозволио да начинимо прошеније по нашој вољи, и дамо преко књаза Волконскога императору. Начиним, однесем г. Недоби, но каже: „Врло је големо.” Задржа код себе за прекратити; два дана стојало код њега, он сасвим другојачије сочинио. Ја примим, и моје употребимо, где смо о свему старом и ново императору опоменули. (Како гласи под датумом 27. априла прошеније на Јего Величество Александра Перваго.) То је дато априла 27. дне.

3. маја г. Недоби покажем писмо: да бедно отечество наше, у последњем часу гибли својеја, нас себи зовет.

4. маја Недоба каже, да је говорио много графу за нас. — Ја одем Булгакову и кажем: да Серби, наш бедни род страждушчи у последњим отчајани свакија милости лишен: нам пишут, что отечество нас потребује в себе имет, зато ми за долг себи признајемо и немедлено отечеству на жертву поспешит будемо; но последњаго решенија просим — и прачаја. Булгаков: „Подаждите, ја много за вас говорил; будет решеније”, и прочаја.

10. маја. Недоби однесем писма Молерова и Мелентијева. Јавим: како се Срби бију и добро успевају, но да би цар послао што новаца, да се сада у овакој нужди потпомогне. Недоба: „А коме би дао, кад у Србију нема човека коме би се воверили, све су неваљали.” — Ја кажем да има и добри̓ људи ком би се смело воверити, нису сви неваљали.

11. маја опет одем код графа Орурка. Граф узме ме у интов и одведе код генерал-ађутанта государевог, графа Чернишева. Чернишев сказал: „Поутру придите, будем сам, тепер имејем дело.”

12. маја. Одем Чернишеву, и придет генерал: „Извините, баћушко, что ја сеј час појду на дорогу, а ви что имејете дадите мојему ађутанту, Јакову Степановићу Бутјагину, он мње принест.”

13. маја предам прошеније Бутјагину на Чернишева.

14. маја отишао је и сам император руски из Вјени.

15. маја одем у квартир Булгакову, слуша, скаже: „Њет.”

17. маја код Недобе.

19. маја код Булгакова, и сказал: „Приди завтра, граф хошчет с вам говорит.”

20. маја отиђем, и сказал: „Днес неможно, а чрез 3 дин придите.”

23. маја, по утру. Граф: „Что ново?” — Ја сказал как Серби бијутсја непрестано и всегда Турке побеждајут и проч. — „Ето знају, но ви делајте что вам первеје сказано — — — они будут престат, а император имејет о томе попеченије, да, и писал — — —”. „Последњеј раз прошу Ваше Сијателство, чтоби Росија дала денги за сије времја и отпустили нашего Врх(овног) Вожда.” Гроф: „А тко јему бранит, јежели он сам хошчет?!”

28. маја с г. Павковићем одем генералу Оту, молити, да би он и посланик код овог двора нама потребе нужне исходатајствовали. Он, От, каже: „Ми ако пођемо то радити, то ћемо за вас горе урадити, но ви сами о том, како најбоље знате, просите.” — Ја: „Ми се бојимо да у какву замерку код Руса не паднемо.” От: „Ви се тога не бојте, Росија зна вашу жељу и приверженије к јеј; но сада тако је да морате просити сами.”

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Ненадовић, умро 1854, пре 170 година.