Последњи гост

Последњи гост Писац: Војислав Илић

Поноћ је одавно прошла. У крчми никога нема,

Осем крчмара старог, што згурен, крај топла плама,

Претура дебелу књигу. Напољу мртвило влада,

И ситна кишица сипи и густа царује тама.

У том се куцање зачу. У крчму уђе нагло

Чудноват некакав гост; усне му грозно се смеше,

Из празних шупљина очних студена пустош се шири,

У руци држаше косу. То Самрт ледена беше.

Крчмар је дремао мирно, држећи дебелу књигу.

Кад Самрт тихо му приђе и мирно стаде над њиме.

Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола,

И својом мртвачком руком записа сопствено име..

И за тим у буџак оде. Из танке полутаме

Страшно се кезила отуд... Ветар је са влажном руком

Тресао прозоре мутне и тешка храстова врата,

Звиждећи кроз празну крчму суморним и страш

ним звуком.