Попирни ветре, додирни лишће
| Попирни ветре, додирни лишће Писац: Јован Грчић Миленко |
Попирни ветре, додирни лишће,
Зањихај крилом зелено грање:
У срцу мом се мило одзива
Зелена лишћа тихо шаптање.
Зелено лише — младићки санци!
Пролетња срећа у срцу младом!
О, хајде, ветре, попирни малко,
Нек лишће збори са мојом надом!
Ја волим тајне надине зборе,
Јер српске санке у себи згрева;
Па кад их буди, к’о ветар лишће,
А она ’ваку песму попева:
»Хајдете, санци Српчета мога!
Пустите јаву Српчету моме,
Пустите вољно нека је спази,
Нека је чува у срцу своме!
»A брзи поток животне струје
Нек му зашушти песмом умилно:
Нек пева ускрс рода милога
Лако и верно, тихо и силно!«...
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ох, ала волим надине зборе!
Па зато, ветре, зањихај грање:
У срцу мом се свагда одзива
Српскога лишћа српско шаптање...
У Бечу, 15 јула 1869.
Извор[уреди]
Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 142-143
|