Политичка прошлост Хрвата 5
| ←< 4. глава | ПОЛИТИЧКА ПРОШЛОСТ ХРВАТА Писац: Васо Чубриловић |
6. глава >→ |
Истакли смо још у почетку од коликог је културног значаја био за све Јужне Словене, па и Хрвате, географски положај њихове нове отаџбине. Хрватске земље између Драве и Јадранског Мора потпале су под западну, романску културну сферу утицаја. Кад је подељено римско царство на источни и западни део, ове земље су остале у почетку уз Западно Царство. Истина, после његове пропасти, Источно Римско Царство протеже и овамо свој политички утицај, али културно је запад и даље остао премоћан. Остаци старог становништва у унутрашњости, а посебице латински градови у приморју, биће главни расадници романске културе у хрватском народу кад се насели у ове земље. Ти градови биће истина, вековима под Византијом, политички везани за Цариград, али културно увек за Рим. Они су главни чувари римских традиција и римске културе на обалама Јадрана, па ће приликом црквеног расцепа радије ићи са себи културно сроднијим Римом и његовим верским поглавицом папом, него са политички јачим, али културно туђим Цариградом и његовим патријархом.
Што су за запад културно чинили Рим и његова традиција, политички је у хрватским земљама свршавала Франачка. Карло Велики се појављује у хрватским земљама не само као освајач, него и као носилац западне хришћанске културе. Дакле, под утицајем латинског света из јадранског приморја а Франачко-немачког из Средње Европе, Хрвати ће се још у почетку опредељивати за западну културну оријентацију.
Ћирило-Методијевски покушај да преко народног језика у Божијој служби и народног писма даду Словенима националну цркну, па и основе националне културе, колико толико независне и од истока и од запада, имао је велики утицај и код Хрвата. И Рим и Визант уз крст су носили Словенима и мач, ширећи хришћанство Франачка и Византија шире и свој политички утицај. Политички хришћанство се, дакле, јавља као туђа, освајачка вера, културно као негација свих културних вредности, стечених вековима још у старом завичају. Зато и Хрвати прихваћају словенску службу Божију, словенско писмо а преко нинске бискупије труде се да организују своју народну цркву.
Тежње словенских народа да у избору између Запада и Истока очувају што више културне независности наилазиле су посебице на отпор Рима. Он је чувао универзалистички значај своје вере и своје културе водећи борбу да је што више прошири на досад још неосвојене народе. Пошто су хрватске земље биле управо на граници његових и Византових утицајних сфера у њима је борба била тим јача и огорченија. Нарочито у другој половини IX века, кад се јавља први велики сукоб међу Римом и Цариградом. Визант је послао 864 Ћирила н Методија у Моравску да придобију Словене за хришћанство путем словенске службе Божје. Рим се од почетка бунио против тога, јер је латинским језиком у цркви чувао културно јединство западног хришћанства. Посебице сметала је словенска служба у хрватској цркви бискупима из латинских градова.
Пошто су се средили односи међу приморским Латинима и досељеним Хрватима, кад су и једни и други имали исту веру, код бискупа латинских градова јавља се врло рано тежња да прошире своју пастирску власт и над хрватским земљама. Сачувала се била традиција после сеобе народа у Сплиту и у осталим приморским градовима, да су некад под јурисдикцију њихових бискупа потпадале земље све тамо до Драве. Кад Томислав добија латинске градове њихови бискупи озбиљно предузимају борбу да раскомадају нинску бискупију, њене земље подвргну својој духовној власти и да потисну словенску службу из хрватских цркава. У то време Рим је добио под своју јурисдикцију далматинске градове и острва, и на Папу ће се ослањати латински бискупи кад буду покренули питање сплитске надбискупије.
Напад латинских бискупа био је добро смишљен и добро вођен. Вековна је тежња била хрватских владалаца да припоје својој држави далматинско приморје. Томислав га први добија и разумљиво је онда да је сматрао за политички корисно везати за себе високо латинско свештенство, преко њега и народ у приморју. Зато се није много противио комадању нинске бискупије и проширивању јурисдикције сплитског надбискупа и на хрватске земље. Његово попуштање у питању словенске службе у Хрватској много му се више ставља на терет. И ту га треба разумети. Борба против словенске службе у цркви водила се у то доба на целом фронту од Судета до Јадрана од стране латинског и немачког свештенства. Она је била тек скоро уведена, млади словенски народи још несигурни у оцењивању културних добара и сувише под утицајем старе западне културе да би већ у оно доба могли дати озбиљнији отпор њеним универзалистичким тежњама. Центар хрватске државе био је у приморју у непосредном суседству латинских градова. Томислав и људи, који су у то доба водили хрватски народ, били су одгојени и одрасли под утицајем латинског духа и латинске културе. Није чудо, онда, ако им је изгледало сасвим разумљиво да Хрвати као хришћани следе примеру осталих западних народа и у цркви употребљавају не „готски“ словенски него стари културни латински језик.
Ако је воћство хрватског народа већ почетком X века било подлегло престижу латинске културе, народ још није. Сељаци и сточари карсних котлина, забачених планинских долина и баровитих равница старе Хрватске, далеко су били од латинских градова па и њихова утицаја. Чувајући своје навике и обичаје пренесене још из старе отаџбине, они су примајући хришћанство тежили да његовој догми прилагоде и своја стара веровања и осећања. Зато су и пригрлили тако страсно још од почетка словенску службу. Она им је била разумљива и преко ње су и са новим хришћанским Богом исто тако могли непосредно да разговарају као и са својим старим незнабожачким боговима. Зато су потсвесно, нагонски тежили да у великим духовним струјањима хришћанског запада очувају што више своје расно, словенско. Претставник ове струје у Томислављево доба био је бискуп Гргур Нински. Бранећи права своје нинске бискупије он је бранио културну независност свога народа. Водећи борбу против латинског језика у хрватској цркви, он се борио против латинског културног престижа на обалама Јадрана. Горостасни његов кип, намештен у перистилу Диоклецијанове палате у Сплиту од Ивана Мештровића има ту симболику: није се хрватски народ преко Гргура Нинског борио против основних догма хришћанске цркве, нити против вечних вредности западне културе, него противу тога да хришћанство и западна култура служе ма коме за културно поробљавање хрватског народа.
На сплитском сабору 925 год. начелно је признато надбискупу сплитском да има право јурисдикције над хрватским земљама. Забрањена је служба Божија на словенском језику у бискупским црквама, али је сачувана за ниже свештенство. На другом сабору 928 год. поново је призната врховна власт сплитског надбискупа у целој хрватској земљи, а нинска бискупија је укинута. Захваљујући народном отпору служба Божија на словенском језику и овај пут је одбрањена за ниже свештенство.
Уједињењем латинских градова из приморја са залеђем, проширивањем јурисдикције сплитског надбискупа на хрватске земље и потискивањем словенске службе Хрвати су се трајно определили за западну културну оријентацију. Прелаз није био нагао али је био коначан. Мало по мало латински језик превладаће у цркви, латинска култура у народном воћству, а пошто ће се Срби приклонити Византу, задржати словенску службу и организовати националну цркву, појавиће се с тим главна културна разлика између њих и Хрвата, заснована на разлици у вери. Она ће све до данас остати главно мерило при подели Јужних Словена на Хрвате и Србе. Ни земља, ни порекло, па ни јелик, ни обичаји, па ни државна традиција нису били одлучујући при опредељивању југословенских племена за српско и хрватско име, него само вера. Верска, а преко ње културна разлика, били су и остаће главни чиниоци у хрватско-српском подвајању.