Политичка прошлост Хрвата 25

Хрватска пред нагодбу 1868

Аустриски пораз у Италији 1859 и процес уједињавања италијанског и немачког народа моћно ће утицати на њену унутрашњу и спољашњу политику, еве до 1870. Потиснута из Италије 1859 она ће упорно бранити своје положаје у немачким земљама. Управо стога биће присиљена да мења свој унутрашњи политички курс. Већ у јесен 1859 октобарском дипломом Фрањо Јосиф је укинуо Бахов апсолутизам и обећао Угарској и Хрватској вратити старе уставне слободе.

Огромно је било незадовољство и огорчење код свих народа Монархије после Бахова пада. Ослобођени полициског притиска, они су негде мање негде више изражавали ово незадовољство. У Угарској почетком 1860 стање је изгледало као пред револуцију 1848. Одатле се Беч имао највише да боји неког удара. Зато већ у ово време јавља се и код дворских кругова мисао да је главни задатак задовољити и примирити немирне и увек на буну спремне Мађаре. Срби и Хрвати имали су десет година времена да под Баховом чизмом размишљају о хабзбуршкој захвалности и да подвргну ревизији своја четрдесетосмашка политичка схватања.

Напуштање Бахова апсолутистичког система и борба која ће се водити у Монархији око њеног преуређења, поставила је и воћство хрватског народа пред одлуку, како да се определи и у коме правцу да поведе свој народ. Борба Италијана и Немаца за уједињење будила је и код Хрвата националну свест и национално поуздање. Активна спољашња политика Србије за друге владе кнеза Михајла (1860—1868) покрећући питање растурања не само Отоманског Царства него и Аустрије са једним даљим циљем, стварање велике југословенске државне заједнице, тражила је од Хрвата да заузму став према српском питању. Оно у ово доба постаје европско питање. Мађари и после пораза у револуцији 1848 и 1849 појављују се поново као утицајан чинилац у средњем Подунављу и већ се видело да ће династија морати тражити са њима споразум. Сам Беч под утицајем царева расположења, војничких и дворских кругова и хегемонистичких тежња аустриских Немаца, још не напушта наду да ће моћи изградити централистичку, неограниченом царском вољом управљану Монархију. Неки дворски и војни кругови са словенским народима траже преуређење државе на федеративној основи. Хрвати су се морали определити са којом ће страном ићи и какву ће политику заступати. То није било тако лако. Међународни и унутрашњи положај Аустрије у ово доба био је још и сувише мутан, линије будућег њеног развитка нејасне, да би се могло тачно определити. Тадашњи хрватски нараштај још неискусан, са неуједначеним гледиштима, одгајен и одрастао под разним утицајима, са разних становишта посматрао је проблем свога народа. Зато је и долазио до разних закључака. У ово време изграђују се у хрватском народу национо-политички програми, који ће утицати на његово политичко опредељивање све до 1918, па добрим делом и после тога.

Прво и основно питање, које се постављало пред Хрвате, било је, да ли бранити или рушити Аустрију. Нема сумње да је тристогодишња влада Хабзбурговаца у Хрватској оставила дубок траг у народу. Вековна борба са Турчином везана је била својим успоменама за ову династију. И поред свих грешака што их је чинила, ипак је она очувала основне елементе културне и политичке независности хрватског народа осигуравајући му здраву основу кад се у XIX веку и вод њега почиње будити национална свест. Зато Хрвати 1848 иду у борбу противу Мађара исто толико да бране прерогативе круне, колико да се сами штите од мађарске хегемоније. Бахов апсолутизам са својим германизирањем, полициским насиљима и вређањем свега онога, што је Хрватима било свето, баца у душу хрватског народа прву озбиљну сумњу да је хабзбуршка династија толико пријатељ Хрвата, како је то пре изгледало.

Из разочарања због незахвалности царске за услуге 1848 појавио се почетком шездесетих година покрет у Хрватској: даље од Беча. Видећемо, да ће он у ово време доћи до израза прво у тежњи да се нађе решење хрватског питања и мимо те Аустрије, друго, ако то не може, да се осигура Хрватској што већа независност од Беча, па ма то било, по неким, и у савезу с омрзнутим Мађарима.

Из ових основних поставки хрватског националног опредељивања развиће се прошлог века шездесетих година неколико политичких странака у Хрватској.

Људи, наследници илирског покрета и његово народне странке, држали су се начела да треба радити и даље на културном јединству Јужних Словена. Огорчени Баховим апсолутизмом, неповерљиви према колебљивој царској политици и сумњајући већ у саму Монархију, помишљају и на стварање једне велике југословенске државне заједнице. Вођ ове народне странке био је ђаковачки бискуп Јурај Штросмајер, а идеолог највећи историк хрватски XIX века Фрањо Рачки. Оба католички свештеници, са једном ширином коју католичка универзална идеја уме да даде понекад својим људима, обухватали су у свој својој величини и значају цео југословенски проблем. Они су увиђали да хрватски народ може осигурати себи културну и политичку независност само у заједници с осталим Јужним Словенима. На томе изграђују цео свој национални програм и раде на њему све до своје смрти. Зато их о правом узимају као главне претставнике југословенске идеје не само код Хрвата него и код свих Јужних Словена.

Полазећи са становишта да нема политичког препорода без културног, Штросмајер и Рачки настављају рад илирских препородитеља. Штросмајеровом иницијативом и прилогом отвара се у Загребу Југословенска академија наука и уметности. Он даје потстрек за отварање Универзитета у Загребу, ствара галерију слика и помаже сваки рад, који иде на то да културно подигне хрватски народ или да од Загреба направи југословенско културно средиште. Обухватајући широким замахом цео југословенски проблем Штросмајер је поготову морао имати и широке линије хрватске националне политике. Он је први од хрватских државника почео са систематским радом на буђењу националне свести код Хрвата у Далмацији, Босни и Херцеговини. На чувеном састанку Државног већа у Бечу Штросмајер је поставио у јесен 1860 на одлучан начин захтев да се Далмација уједини са Хрватском и Славонијом. Он је том приликом почео обрачун с оним танким слојем италијанске интелигенције у далматинским градовима, што је све дотад давао лажну етнографску боју далматинском приморју. На његов позив из Беча ствара се у Далмацији народна странка која ће под воћством Др. Михе Клајића и Др. Миховила Павлиновића повести борбу са италијанским аутономашима и довести убрзо до потпуне хрватске победе у Далмацији.

Штросмајер ради и на буђењу националне свести код Хрвата у Босни. Већ илирски покрет утиче на фра Ивана Јукића и млађи фрањевачки нараштај у Босни. Штросмајер даје већег полета раду на националном просвећивању босанских Хрвата, доводећи фрањевачке ученике у своје семениште у Ђакову и радећи на национално револуционарној пропаганди.

Стварањем Академије, отварањем Университета и проширивањем културно-политичке акције и на Босну и Далмацију, Загреб од шездесетих година прошлог века постаје прави центар свих Хрвата. Он ће од сад бити средиште, одакле ће се добијати идеје за политичке покрете и потстрек за сваки културни рад међу свима Хрватима. Да је тако, немала је заслуга Јурја Штросмајера и Фрање Рачког.

Поред рада на изграђивању једне широке југословенске културне и политичке сарадње и буђења националне свести и осећања националне солидарности код свих Хрвата, Штросмајер и Рачки са својом народном странком активно учествују у решавању аустриског државног питања. И ту се они држе линије из 1848. Одрасли под утиском великих борба са Мађарима, они гледају да избегну икакву везу са њима. Фрањо Рачки даје историску основу хрватској тези да државноправно Краљевина Хрватска никад није губила своју самосталност, а веза која је постојала између ње и Угарске, да је била уговорна и прекинута стварно и правно ратом 1848 и 1849. Према томе, Хрватска нема никаквих обавеза према Угарској и може се слободно опредељивати. По мишљењу Штросмајера, Рачког и њихових људи из народне странке федералистичко уређење Монархије, састављене од једнакоправних земаља, било би најбоље решење државног питања. У колико и пристају доцније да се упуштају у разговоре са Мађарима, они упорно стоје на становишту да могу само разговарати као једнак са једнаким. Према Бечу и централној влади они теже да за Хрватску осигурају што већу самосталност.

Други покрет, који ће бити главни противник југословенском политичком програму код Хрвата, јесте странка права Анте Старчевића.

Родом Личанин од оца Хрвата а мајке Српкиње, Анте Старчевић је у младости припадао илирском покрету. Револуција 1848 и 1849 и Бахов апсолутизам извршили су код њега унутрашњи преокрет.

Све хрватске политичке идеологије до Старчевића имају један шири оквир, у који се хрватско питање уноси као део једног великог проблема. Илирци су тражили да Хрвати у општој југословенској политичкој и културној заједници нађу решење свима својим питањима. Мађарони се држе старих историских веза с Угарском, па проповедају да наставак тих веза одговара традицијама и интересима хрватског народа.

Илирци су дошли до свог убеђења полазећи од уверења да су Јужни Словени један народ. Међутим, то јединство могло је бити само једна претпоставка. Заједнички језик, обичаји и патријархална култура били су добар услов за изграђивање једне југословенске културне заједнице, али то не значи да је та заједница већ постојала. Верске разлике међу Јужним Словенима и разни културни утицаји са стране били су тако моћни, да су били у стању да ометају изграђивање југословенског културног јединства и да даду основицу тврђењу да то јединство не само не постоји, него да се не може ни изградити. Политичко јединство проповедали су Илирци, а после њих Штросмајер и његови следбеници, позивајући се на начело народности: пошто говоре једним језиком, живе у истој отаџбини, Срби и Хрвати су један народ; према томе, треба да имају и једну државу. И ова поставка југословенски оријентисаних мећу Хрватима могла је имати присталица, али и противника. Истина, живећи измешани, везани истом судбином са свима условима за изграђивање заједничке културе, Срби и Хрвати су имали све објективне услове за изграђивање и заједничке државе. Међутим, поред тих општих услова постоје и посебни, који делују у супротном правцу. Срби и Хрвати никад пре тога нису имали једну државу и вековима су се развијали као одвојени народи са својом посебном народном и државном историјом и прошлошћу. Негирати ту прошлост, одбацивати оне снаге на којима се и једни и други вековима одржавали и развијали, значило је и код Хрвата прећи преко неких основних чињеница које се нису могле избећи, ако се хтело правилно схватити суштина хрватске историје.

Мађаронско становиште о потреби одржавања вековне заједнице Хрватске с Угарском губило је све више значај у политичком опредељивању Хрвата после рђавих искустава која су они од 1790 имали са Пештом. Нестанком феудалне Угарске прекинула се она главна веза, којом се она везивала са Хрватском: лични и породични односи и сталешка солидарност угарског и хрватског племства. Буђењем националне свести код једног и другог народа повећавају се културне разлике, пооштравају политички сукоби, који ће од оба народа после 1848 направити непомирљиве противнике. Од тога времена Мађари у Хрватској могу имати пријатеље само преко добрих положаја и новца, а никако из уверења.

Већ смо истакли да је Бахов апсолутизам пољуљао код Хрвата веру у искреност и добронамерност династије према њима. После Баха у Хрватској се од Аустрије свашта очекивало и свега бојало. Отуда сумња да ли се у будуће треба борити ако поново, као 1848 и 1849 дође у питање њен опстанак.

Из критичног става, који је један део хрватске интелигенције почео заузимати према свима политичким струјањима свога времена у Хрватској родиће се Старчевићев покрет. Он се није слагао са Југословенима, јер није веровао у културно јединство Јужних Словена, јер није веровао у политичку будућност једне југословенске државне заједнице. Југословенство онако, како су га замишљали Илирци и Штросмајер, претпоставља одрицање од свега посебног племенског; оно тражи утапање Хрвата у општу југословенску заједницу. Старчевић није хтео ничега да се одриче као Хрват. Њему је изгледало као издаја према свом народу напустити хрватско име, хрватску државну идеју и хрватско историско право за рачун неке велике југословенске националне идеје. Зато устаје против југословенства, проповеда крсташки рат против српства и хоће потпуни културни и политички индивидуалитет хрватског народа.

Још је непомирљивији Старчевић према Пешти и Бечу. Према Угарској усваја потпуно становиште Рачког о вековној независности Хрватске и подупире га још истицањем начела народног суверенитета. Бечу Старчевић не верује, нити мисли даху Хабзбурговци у стању да осигурају Хрватима слободан национални развитак.

Побијајући југословенско јединство, одбијајући икакву државну заједницу с Угарском, не верујући у животну способност Хабзбуршке Монархије, Анте Старчевић је први политички човек међу Хрватима, који је као прву тачку свога програма истакао: независна велика Хрватска. Зато се и сматра оснивачом модерног хрватског национализма.

Од ова три политичка покрета најзначајнији ће бити за историју Хрвата у другој половини XIX века Штросмајеров и Старчевићев. Иако на први поглед изгледа да опи један другог искључују, ипак, ова два пола око којих ће се вртети целокупна национална политика Хрвата све до наших дана, имају у основи неке заједничке црте. И један и други проповедали су потпуну политичку еманципацију од Средње Европе. И једни и други тежили су стварању једне самосталне политичке заједнице, способне за живот. Штросмајер и Рачки су ову заједницу замишљали на југословенској основи, под југословенским именом, а Старчевић на хрватској основи и под хрватским именом, али опет обухватајући све Јужне Словене. Разлика мећу њима од почетка, а она се преко њихових следбеника провлачи кроз политички живот Хрвата све до данас, јесте у мери, где има да престане посебно хрватско, а где да почне опште југословенско. Штросмајер и Рачки полазили су од оних широких културних основа и сличности Јужних Словена па ишли посебном, племенском, српском и хрватском. Они своје државно-правне теорије и разлоге примењују кад расправљају са Пештом и Бечом. А кад пред очима имају визију једне велике Југословенске државе полазе са сасвим другог становишта. Старчевић, првенствено Хрват, има у виду само Хрвате, Хрватску, њену традицију и њену прошлост. Наћи компромис измећу те две тежње, вод Хрвата задовољити осећање, очувати традицију, не повредити навике, стечене вековима, и све то унети у велику југословенску националну заједницу, јесте велики задатак, који је стојао — па и данас стоји — пред људима што одлучују судбином хрватског народа.

Све ове разлике у схватањима мећу хрватским политичким људима показале су се још шездесетих година прошлог века. После кратке уставне ере Фрањо Јосиф се поново вратио својој централистичкој политици. Фебруарским патентом 1861 он поново заводи централизам и издаје наредбу појединим покрајинама и земљама да пошљу у Централни парламент у Бечу своје заступнике. У Хрватској је добро искоришћено време пре овога патента. У Беч је послана депутација да тражи враћање жупаниских самоуправа, организовање дворске канцеларије за Хрватску и Славонију и да им се припоји Далмација. Цар је одобрио увођење хрватског језика као службеног, да се оснује у Бечу Дворски дикастериј за Хрватску и Славонију, исто тако за жупаније, а за Далмацију је речено да се Хрвати претходно договоре са њеним претставницима. За претседника Хрватског дикастерија изабран је Иван Мажуранић. У то је дошао фебруарски патент.

У пролеће 1861 вршени су избори у Хрватској по закону из 1848. У нови Сабор ушли су сви стари борци из 1848 са цветом хрватске интелигенције. На молбу Хрвата наређено је из Беча да н Војна Граинца пошаље своје претставнике у тај Сабор. Били су у њему Иван Мажуранић, Иван Кукуљевић, Фрањо Рачки, Перковац, Мразовић, Медо Пуцић, Анте Старчевић, Еуген Кватерник, а од Срба Михаило Полит Десанчић. Радио је свега четири месеца, али је толико питања покренуо и толико проблема решио, као ниједан Хрватски сабор ни пре ни после њега. Почевши од чисто државноправних питања па до закона: о уређењу судства, о општинама, градовима, жупанијама, о штампи, финансијама и војсци, о трговини, промету, индустрији, о школама, пољопривреди итд., ударен је законски основ уређењу Хрватске и Славоније, онакве каква је у основи остала све до 1918.

Приликом саборских расправа показале се све оне разлике у политичким схватањима о којима смо говорили. Главна дискусија била је око тога, какво држање заузети према захтеву из Беча да се среде односи с Угарском и да се пошљу заступници у Заједнички парламенат у Бечу. Бахов апсолутизам ублажио је добрим делом хрватско непријатељство према Мађарима. Зато многи од политичких људи мисле да треба с њима сарађивати против много опаснијег Беча. Они су зато за унију с Угарском без икаквих услова. Еуген Кватерник с Антом Старчевићем противни су и Бечу и Пешти. Они су за самосталност па траже да се хрватски народ договори са краљем и да уреди односе с Угарском и Аустријом „на темељу својих стародавних уставних права и захтевањима времена“. Народна странка пристаје начелно на унију с Угарском, али тражи претходно да она „правоваљано призна самосталност и независност Хрватске и њезину територијалну целокупност“. Она сматра да је ратом 1848 прекинута веза између Угарске и Хрватске. Нова веза има се обновити „на темељу њиховог потпуног стародавног устава те поменуте неовисности троједне краљевине и њезине државне равноправноети, основана бити на скупном законодавству и према томе устројеној управи стегнутој на оне државне послове који ће се савезним уговором потање опредјелити“.

То је чувени члан 42 из 1861. У њему ће бити утврђена начела којих ће се држати већина хрватских странака приликом разговора о нагодби с Угарском.

У питању шиљања заступника у Заједнички парламент у Бечу већина Хрватског сабора била је против тога. Сматрали су да би тај акт повредио „стародавни устав“ Хрватске Краљевине. У самој ствари, искуство Хрвата са Баховим апсолутизмом било је главни разлог, зашто је Хрватски сабор одбио предлог Максе Прице као претставника једне мале групе хрватских политичара са бечком оријентацијом да се хрватски заступници пошљу у Беч. Круто и непомирљиво становиште народне странке према Бечу и Пешти брзо ће донети Хрватској рђаве плодове. Цар покуша најпре да довођењем на власт Ивана Мажуранића и његове нове самосталне странке преко њих створи расположење у Хрватској за одашиљање заступника у Заједнички парламент. Језгро ове странке чине политичари из Хрватског Приморја, а помаже их и загребачки надбискуп кардинал Хаулик. У оно време њихова политика изгледала је опортуно-централистичка, уствари хтело се пре нагодити са Бечом и с тим стећи повољнији положај у будућим разговорима са Мађарима. У изборима 1865 Мажуранићева странка је тучена и с тиме је пропао његов покушај да реши хрватско питање у оквиру хабзбуршког централизма.

У то време дешава се преокрет и у општој државној политици. Фрањо Јосиф отпушта Шмерлинга, а с овим напушта и намеру централистичког преуређења монархије. На прагу обрачуна са Пруском у Немачкој, он гледа да смири бунтовне Маћаре и почиње да проучава решење државног питања, које би одговарало њиховим захтевима. Место у Беч, позивао је сада Фрањо Јосиф Хрватски сабор да иде у Пешту и да уреди односе с Угарском, а преко ње и са целом Монархијом, Народна странка ставља на чело депутације, која ће преговарати у Пешти, самога бискупа Штросмајера.

Приликом разговора између Деака и Штросмајера још 1861 мађарски првак нудио је Хрватима споразум „као народ са народом“ на државноправној основи. Он одбија теорију мађарских империјалиста, да је Хрватска освојена земља и био је спреман да разговара с њом, као једнак са једнаким. Доиста, у то време, док Мађари још нису били сигурни да ће цар пристати да мења Шмерлингову централистичку политику, Хрвати су могли добити повољан споразум са Мађарима, али исто онако, како су одбили у то доба Беч, они одбијају и Пешту.

Међутим, после промене курса у Бечу, кад је цар пошао путем нагодбе с Угарском, Хрвати су, хтели не хтели, морали да разговарају са Мађарима. Истина, већина народне странке у Сабору и даље стоји упорно на становишту да неће да има озбиљнијих веза с Угарском, док се не утврде са њом државноправни односи. Али, једном спреман на дуалистичко решење, Фрањо Јосиф се неће колебати да путем насиља створи већину у Хрватском сабору. Она ће примити нагодбу с Угарском, онакву какву он буде хтео.

Концем 1865 и почетком 1866 приликом преговора хрватске депутације са Штросмајером на челу са Мађарима у Пешти био је још последњи изглед за Хрвате да ће моћи добити колико-толико повољне услове за нагодбу. Истина, они нису ни принети онима из 1861, али кад су се преговори разбили, било је јасно да се Беч неће колебати да употреби јача средства да би сломио отпор Хрвата. Још једном у својој историји Хрвати су изгубили, јер нису знали бити умерени кад је нож био у њиховим рукама.