Политичка прошлост Хрвата 15

Извор: Викизворник

Зрињско-Франкопанска завера и слом хрватског феудализма[уреди]

Кад су Хабзбурговци после пропасти династије Јагеловића на Мохачком Пољу 1526 преузели њихове поседе у средњем Подунављу, они не улазе у Чешку, Угарску и Хрватску као освајачи. Сабори све три краљевине добровољно као протставници суверених држава бирају Фердинанда I за свог краља. Из чињенице да су ове земље добровољно узеле Хабзбурговце за своје владаоце уз обавезу да у њима чувају сва права, обичаје и постојећи поредак развиће се у тим земљама теорија о њихову државном индивидуалитету, који проистиче из њиховог историског права. Хабзбурговци као господари наследних аустриских земаља били су уједно и краљеви чешки, угарски, хрватски. Веза између појединих земаља била је само у заједничкој династији. Иначе, свако краљевство општило је непосредно са владаоцом и управљало собом на темељу закона и обичаја, изграђених још пре битке на Мохачу. Такав однос међу династијом и појединим краљевинама направио је од хабзбуршких земаља у средњем Подунављу унију везану само династијом.

Првих векова хабзбуршке владе у Хрватској управљају земљом племство и свештенство као носиоци власти у феудалној држави. На челу управе, судства и војске стоји хрватско-далматинско-славонски бан. До конца XVI века њих имају двојица, један за Краљевину Далмацију и Хрватску, а други за Краљевину Славонију. Кад се ово две покрајине спојише у једну Краљевину Далмацију, Хрватску и Славонију од 1596 редовно је само један бан. Бана је предлагао Сабор, краљ потврђивао и овисио је непосредно од њега. Хрватски сабор био је састављен од вишег племства, свештенства и претставника нижег племства и градова. Водио је главне послове у Хрватској: издавао законе, разрезивао порезе, дизао војску и управљао одбраном границе. Саборске одлуке морале су бити потврђене од краља, иначе нису биле пуноважне. Хрватска је дакле ушла у нови век са једном изграђеном сталешком државном организацијом по угледу на суседне средњоевропске државе.

Однос према Угарској у ово доба још се не мења. Пре Мохача Далматинска Хрватска не шаље у Угарски сабор своје посланике него само Посавска Хрватска, Славонија. Кад је половином XVI века већи део хрватских земаља освојен од Турака и оба се сабора спојише у један Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације и он је слао своје посланике у Доњи и Горњи угарски дом. Од увек су били приснији односи између Угарске и Посавске него Угарске и Далматинске Хрватске. Још угарски краљеви давали су у Славонији поседе својим племићима, који су се током времена претопили. Турска најезда још више је зближила хрватско и угарско племство. Многи од хрватских племића прешли су узмичући пред Турцима Драву и измешали се с угарском властелом. С друге стране, женидбом, службом или куповином долазе многи угарски великаши до поседа у Хрватској, мешајући се са тамошњим племством и стварајући тако уску везу између угарског и хрватског племства. Заједничко ратовање противу Турака, исти класни интереси и отпор тежњама Хабзбурговаца да од својих земаља у средњем Подунављу изграде једну јаче повезану државну заједницу, још више је приближило хрватске и угарске великаше.

Нови век се међу осталим карактерише мењањем средњовековне друштвене структуре и државне организације. Кад се на рушевинама феудалних држава почињу у Европи изграђивати јаче везани државни организми са јаком централном влашћу, ни Хабзбурговци се нису могли отргнути стремљењима новога времена. Њихов покушај у XVI и XVII веку да обнове растурени Немачки Рајх није имао успеха. Верски ратови и отпор немачких кнезова сломили су царску власт у Немачкој. Вестфалски мир 1648 потврдио је само постојеће стање. Са тим већом упорношћу прегли су Хабзбурговци да од својих наследних земаља изграде што јачу државну заједницу. За време тридесетогодишњог рата сломљен је отпор аустриског племства; битком на Белој Гори 1620 тучена је Чешка и од некад самосталног краљевства направљена покрајина, потпуно овисна од Беча.

Још у XVI веку показују Хабзбурговци вољу да и у Угарској и Хрватској ојачају своју власт на рачун Сабора, палатина и бана. Већ 1567 одузето је хрватском бану право да сам сазива Сабор. Отада могао га је сазивати само по краљевој наредби. Потреба што јаче одбране границе од турских упада довела је врло рано немачке посаде у хрватске пограничне градове. Видели смо да се ти градови постепено одвајају од власти хрватских банова и када је њихова околина насељена ускоцима из Турске, који су добили велике повластице, постепено се на земљишту Хрватске ствара засебан територијум, Војна Граница. Немачки генерали из Карловца и Вараждина трудили су се да потпуно одвоје Хрватску од Угарске и припоје аустриским наследним земљама. Кад нису успели, они ће, ипак, служити за ослонац Хабзбурговцима у борби против самовољних хрватских великаша. Отуда упорно тражење Хрватског сабора, кад се већ није могла уклонити Војна Граница, да се на њено чело доведу хрватски официри. Разуме се да Хабзбурговци нису хтели на то пристати. Војна Граница ће и даље остати бедем противу Турака, и главни извор војничке снаге Хабзбурговаца за њихове ратове по Европи у XVII и XVIII веку; уједно ће бити и њихов главни ослонац за ломљење отпора хрватског племства.

Протестантизам је и у Угарску унео верски расцеп. Преласком једног дела угарског племства и народа на нову веру државно-правним и класним борбама придружују се и верске трзавице. После Бокчајева устанка Хабзбурговци су били присиљени да миром у Бечу 1606 признају у Угарској слободу вероисповести. Хрватски сабор још 1604 одбио је да призна у Хрватској коју другу веру за државну осим католичке. Тога се држао и 1606 одбивши да призна ту тачку бечког мира међу краљем Рудолфом и Степаном Бочкајем. Бочкајев устанак привремено је обуставио јачање краљевске власти у Угарској и Хрватској. Али после тридесетогодишњег рата и ломљења племићког отпора у аустриским и чешким земљама Хабзбурговци су могли приступити озбиљном раду да и тамо ојачају споју моћ. То је урађено за владе Леополда I (II) 1657—1705.

Тежња Леополда I (II) да и у Угарској и Хрватској што више ојача свој утицај изазвала је отпор угарског и хрватског племства, и довешће тамо у XVII и почетком XVIII века до читавог низа немира и устанака против Хабзбурговаца. Посебице влада велико огорчење међу угарским и хрватским великашима против немачке војске И немачких официра. Тридесетогодишњи рат створио је нову војску, вођену од позивних официра. Старе племићке војске губе углед и значај, а с њима све више иду у позадину и угарски и хрватски великаши као војнички чиниоци у својим властитим земљама. Истина, људи из породица Зрињских и Франкопана у крви су носили војнички позив, ма се и у ово време истичу као одлични војни заповедници. То није мењало основну чињеницу да појавом редовне војске племство губи онај војнички значај који је до тада имало.

Јачање краљевске власти мешањем у компетенције Сабора, палатина и бана и стварањем војске независне од племства, угарско-хрватски великаши су осетили да се тим доводе у питање њихов повлашћени положај у тим краљевинама. Поступак бечког двора у рату противу Турске 1663—1664, у коме се нарочито одликовали браћа Никола и Петар Зрињски, када је турска војска била страшно потучена код Св. Готхарда, а поред свега тога склопљен неповољан мир у Вашвару, изазвао је код њих велико огорчење. Односи су се тако заоштрили да су главни претставници племства са баном Николом Зрињским, угарским палатином Фрањом Веселинијем, острогонским надбискупом Ђуром Липајем и Фрањом Надаждијем приступили стварању завере против Леополда I (II). Завера Је имала за циљ одвајање угарских и хрватских земаља.

У то време Леополд I (II) води борбу са Лујом XIV француским краљем. Од њега су хрватски и угарски великаши тражили помоћ за отцепљење од Хабзбуршке Монархије. Луј XIV помагао је потајно тежње завереника, док није склопио мир са Леополдом. После тога их је напустио и морали су се обратити на другу страну, Турској. У међувремену умро је хрватски бан Никола Зрињски, а воћство завере преузе његов брат Петар. Петар се упустио у неуспеле преговоре са Цариградом, Беч је преко својих повереника, сазнао за целу ствар и предузео мере да угуши заверу. Кад су опазили да је завера откривена Петар Зрињски и његов шурак Крсто франкопан похитали су у Беч да се оправдају. Међутим они су били затворени и изведени пред суд заједно са Фрањом Надиждијем и још неким угарским и аустриским великашима. Оптужница је гласила на велеиздају због тајних преговора са Француском, Пољском, а посебице са Турском. Оба хрватска великаша осуђена су на смрт и погубљени у Бечком Новом Месту 30 априла, 1671 године.

Чим су затворени Зрињски и Франкопан, немачки официри на граници запосели су војском њихове поседе, разграбили имања, опљачкали дворове, а Катарина Франкопанска затворена је са децом и одведена у Грац; ту је и умрла. Њене кћери одвучене су у манастир. Син Петра Зрињског, Иван, умро је исто тако у тамници у Грацу, а син Николе Зрињског Адам, погинуо је у бици 1691 г. код Сланкамена. Тако су уништене две највиђеније хрватске великашке породице.

Трагедија породица Зрињских и Франкопана није оставила дубљи траг на њихове хрватске савременике. Истина, с тим је сломљена у Хрватској моћ великаша, учврстила се краљевска власт, а то се није могло допадати хрватском племству. Али, оно није имало снаге да се одупре царској војсци на граници, па је ћутало. Сам народ, посебице онај сељачки, гледао је на целу борбу са сасвим другог становишта. Притиснут феудалним теретима и препуштен самовољи често пута обесних великаша, он је у јачању краљевске власти гледао јемство за заштиту од племићке самовоље и наду за своје привредно и политичко ослобођење из феудалних окова. Зато није ни чудо да су понегде сељаци у Хрватској са злурадошћу препричавали зрињско-франкопанске недаће. У сукобу краља и великаша они су били на страни краљевој. Тек доцније у XIX веку под утицајем борбе, коју су млади хрватски нараштаји повели против Хабзбурговаца, зрињско-франкопанској завери дат је један шири национално-политички значај и позадина. Захваљујући првенствено радовима историчара Фрање Рачког, Петар Зрињски и Крсто Франкопан, великаши бунтовници, постали су мученици и бранитељи хрватске слободе.