Под крстом
Уз брдо се пењем све више и више,
Нада мном, високо, орлови шестаре;
Доли видим села и колибе старе
И путање мокре од скорашње кише.
Ено, један тежак замахује красном
У зараслу земљу и пањеве крши...
Но, кад посô трудни са напором сврши
И кад њива роди раденику часном,
Он пожњети неће до туге и бола,
Остаће му земља и пуста и гола -
Скакавци ће гладни сву појести жетву...
Али он са сузом неће дићи клетву,
Јер тај што се мора вјечно с крстом пети,
Тај не смије нигда плакати ни клети.