Плач Афродите над Адонидом
| Плач Афродите над Адонидом Писац: Војислав Илић |
О звезде на висини.
Чујете л' моју тугу?
Ја плачем у тишини...
О Ехо, по даљини,
Поклони гласак другу,
Што блед и мртав лежи
У суморној долини.
Кô кедар оборени,
Кô цветак миришљави,
Он ћути... Тешко мени!
Његове бујне косе
Несташни ветри носе.
А руке, што су сретно
С дивљим се вепром биле,
Без моћи и без силе,
На тле су пале цветно.
Где сте ви миле зоре,
И ви пролетњи дани,
Кад је божанском ногом
Блудио по пољани
И звонким својим рогом
Гонио снажног вепра,
Суровог, страшног звера,
И лава и пантера?
О, источниче живи
Сребрне горске струје!
У жарко подне ту је
Тражио одмор благи
Мој нељубљени драги.
Ту сам, у тавне ноћи,
Мамила песмом њега,
И тужна, у самоћи,
Спустивши руке своје
На своја бела крила,
У твоје бистре вале
Бисерне сузе лила.
Ја ћу, без миле наде,
И одсад њега звати
И с тугом спомињати
Његово слатко име.
Ја ћу, у ведре дане,
Блудети кроз пољане;
И у свом боном санку,
У ноћи и уранку,
Довека бићу с њиме.
Ви травне, вите стазе,
И ви пећине горске,
С прохладним, благим миром,
И ви обале морске,
Чувајте спомен друга.
Ти, Ехо, носи широм,
С мирисом и зефиром,
Са орошена луга
Адонидово име
И сваки цветни кутак
Испуни само њиме.
Вече се спушта благо
С мирисом И милином.
И ветар бије с гора,
И чајка тромо кружи
С обале сињег мора
Над равном површином.
3астани, сунце сјајно,
Буктињу још не гаси,
Да гледам чело бајно,
Да гледам густе власи.
О Фебе, бледи Фебе,
Ти светли у самоћи...
Сузама молим тебе:
Светли нам, бледи Фебе,
У брачној нашој ноћи.
Ви звезде на висини,
Видите л' моју тугу?
Ја плачем у тишини...
О, Ехо, по даљини,
Поклони гласак другу,
Што блед и мртав лежи
У суморној долини...
9. јун 1888.
Извори[уреди]
- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 89-91, Вук Караџић, Београд.
|