Писмо (Алекса Шантић)
Пребродих, мој друже, преко Океана
И сада ме ево гдје сам давно хтио;
Но, кажем ти право, будала сам био
Јер мишљах да овдје с неба пада храна.
Држао сам: амо синуће ми зора,
Да ће бити среће несниване, дуге,
И нестати патње и невоље дуге,
Ал' ме овдје срете још невоља гора.
На хиљаде гладних данас траже рада
И лутају тако од града до града,
Али пуста добра нигдје да се јави...
Збогом! Поздрави ми све другове моје
И реци им нека ту на дому стоје,
Јер сирјака амо свак кô робље дави.