Пећина

Извор: Викизворник

Преда мном пећина зинула кô нека
Грдна звер што нигде плена није срела,
Па би сада бесна прогутати хтела
Све. И гладна тако у заседи чека.

Улазим са лучем. Гле, ту једна жена,
Избеглица тмурна, сенка која блуди,
Полунага седи, раздрљених груди,
Крај убоге ватре. Сва бледа, стрвена,

На ме очи диже, и уз прса јаче
Мало дете стиска и дроњке му скупља;
Док над њим, дубоко, с огребима драче

Празне дојке висе као сузе двије...
Мрак. Са свода капље; смрт, с два ока шупља,
Кô да негде, мукло, о наковањ бије.

Алекса Шантић