Петру Петровићу Његошу...

Ој владико, Црној Гори главо,
Наша дико, наса веља славо,
Ево тебе једне књиге беле,
Чеда мила моје крвце вреле,
Крвца врела, а чедо нестасно,
На весеље свакоје попасно,
А душа му и ноцу и дању
Сваку празну разбити лубању.
Ох опрости, ако с права пута
Кадикада млађано залута,
Та боље је спреда оберучке,
Него страга ударити мучке,
Боље чедо и пређаволасто,
Нег богаљце и слепо и кљасто,
Да уз туђи корак нарамује,
Да га туђа рука зарањује!