Песме сунца 1 (Дучићеве песме)

ПЕСМЕ СУНЦА Писац: Јован Дучић

Јадрански сонети >→

СЕНКЕ ПО ВОДИ
Пријатељима Алекси Шантићу и Атанасију Шоли

Залазак сунца

Још бакрено небо распаљено сија,
Сва река крвава од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Из црне шуме старих четинара.
Негде у даљини чује се да хукти
Воденички точак промукнутим гласом;
Дим и пламен ждеру небо које букти,
А водено цвеће спава над таласом.

Опет једно вече ... И мени се чини
Да негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
У блиставој сенци смарагдових гора -
Бледа, као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ’ на ме.
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.

Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се модро јато галебова;
Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова.
Упртих зеница према небу златном
Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако,
Докле она плаче; а за морским платном,
Изнемогло сунце залази, полако.

И ја, коме не зна имена ни лица,
Све сам њене мисли испунио саде.
Верност се заклиње с тих бледих усница.
Као смрт су верне љубави без наде!
Вај, не реците ми никад: није тако,
Ни да моје срце све то лаже себи,
Јер ја бих тада плакô, ја бих вечно плакô,
И никад се више утешио не би’.

У сумраку

Одвела ме туга и мисли злослутне
У поље, далеко. Трава пуна росе.
Тужно стоје врбе изнад воде мутне,
Хладни ветри мрсе зелене им косе.
На западу негде полумртав блеска
Угашеног дана задњи бледи пламен.
Нема је нада мном ширина небеска,
Мрак засипа шуму, реку, цвет и камен.

Ево једно гробље. Ту леже сељаци,
До суседа сусед, другар до другара;
А док се у своду бришу задњи зраци,
Побожно капела стоји крај њих стара.
И доле у селу задњи огњи згасли -
Ноћ, и ту се спава... А ко сабласт чудна,
Међ гробљем и селом још кривуда стаза,
Сва бела и гола, кратка, вечно будна.

Падање лишћа

Корачаше нема, хладна поред мене,
Без сребрне сузе у мутноме оку;
Крај нас беху мртве руже и врбене,
Падало је вече на воду широку

Старе једне реке. Њен је корак био
Кô корак самоће, нечујан и сетан.
Бесмо тако тужни. Нас тишташе тио
Исти јад без суза и бол истоветан.

Мрак болесне ноћи засипаше прахом
Платане по врту, језеро прозирно;
Наша срца беху испуњена страхом
Туда, где све тако умираше мирно.

И кад у то вече што се већма мрачи,
Приближисмо уста што ледено ћуте,
Вај, ми осетисмо, с ужасом, да значи
И сваки тај пољуб смрт једне минуте.

Сваки удар срца, смрт нечег што живи!
Свака жеља стрепи да ће нешто стрти!
У овај новембар чамотни и сиви,
Не постоји Живот другде нег у Смрти.

Акорди

Слушам у мирној љубичастој ноћи
Где шуште звезде; и мени се чини
Да често чујем у немој самоћи
Певање сфера на топлој ведрини.

И чујем тихо у осами тако
Вечити шумор из земље и свода;
И слушам дуго, немо и полако,
Те речи лишћа и тај говор вода.

И ја разумем те гласе што хује,
Тај језик Бића и тај шапат ствари...
Често све стане, још се само чује
Куцање мог срца. Но исти удари

Чуше се шумом, мирно закуцаше
Удар за ударом, из стабла; и јасно
Куцну из црне рогози и шаше -
Дуж целог поља ... Најзад, многогласно,

Доле, под земљом! Негде у дубини
Једнаким ритмом, као мукло звоно,
Огромно срце зачу се у тмини:
Удари мирно, тихо, монотоно.

Познанство

Када је познах, небо беше мутно,
Врти су мрели с болним нестрпљењем;
Јесење воде шумиле злослутно,
И све очајно журило за мрењем.

И младост моја није више знала
За дане страсти и трзања њина:
У моју душу њена сен је пала,
Бледа и хладна, као месечина.

Глас њезин беше ко музика туге:
И зато мишљах, у слушању многом,
Само на прошлост, на јесени дуге,
На хладна неба, и на тужна збогом.

Пољубац њезин беше тих и ледан,
Мраморни пољуб; а коса јој плава
Одисала је сетан мирис један
Бокора ружа који доцветава.

И много пута, у јутра, без моћи,
Пренем се као из оловних уза:
Ја не знам шта сам сневао те ноћи,
Али ми очи мутне, пуне суза.

Тишина

Заборављен предео у пропланку дугом,
Обале под тешком тишином и травом
Ту вечерње воде хује тихом тугом,
А жалосне врбе шуме заборавом.

У зеленој јасној помрчини грања,
Ту нађем Самоћу, у ћутању вечном,
Бледу, покрај реке; ту седи и сања,
И огледа лице у модрилу речном.

Ко зна откад тако. Но у немом долу,
Глас пане ли само у та места чиста,
Сва тишина тешко уздахне у болу;
Рефрен патње оде од листа до листа.

Једне вечери у сутон

Небеса беху мутна и раздрта,
Студен у немој собној полутами;
И допираше из самотног врта
Музика кише. Ми смо били сами.

Хујаше негде ветар око виле
Песму о тузи. И ја гледах тако
На њеном челу и лицу од свиле,
Где мутно вече умире, полако.

Ми бесмо неми; али ми се чини
То вече да смо у ћутању дугом,
Сами и тужни у хладној тишини,
Сву повест срца рекли једно другом.

И тајне мисли болне и злослутне,
И страх од патња којих нема више...
Слушајућ тако те вечери мутне
Ветрова песму и музику кише.

                            Јован Дучић

Јабланови

Зашто ноћас тако шуме јабланови,
Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме
Жути месец споро залази за хуме,
Далеке и црне, ко слутње; и снови.

У тој мртвој ноћи пали су на воду,
Ко олово мирну и сиву, у мраку.
Јабланови само високо у зраку
Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим
Ко потоњи човек. Земљом према мени,
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим,
Себе, и ја стрепим сам од своје сени.

Чекање

Доћи ће и тренут последњи и свети,
Када ћемо једном, мирно чекајући,
Рећи једно другом: већ је време мрети,
Као што се каже: већ је време кући.

У хоризонт празан гледајући тада,
На ивици где се мрак и светлост дели,
Замрзнуће мирно суза задњег јада,
Јада што се никад, никад нисмо срели -

У сунчана јутра тражећ једно друго
Крај зелених река; или ноћ кад броди,
И док месечина непомично, дуго,
Лежи хладна, бела, на заспалој води.

Док је прилазио час повратка свети,
Уморни, тај сусрет вечно чекајући,
Када ћемо рећи: већ је време мрети,
Као што се каже: већ је време кући.

Повратак

Вратиће се опет када лишће пане,
Кад заплачу хладни ветри обалама,
Као успомена на помрле дане,
Бледа и у црном, јавиће се нама.

Њен ће мирни корак да жалосно прати
Шум јесењих вода. Но сенка што мрачи
Мраморно јој чело, нико неће знати
Откуда је пала и шта она значи.

Ко душа јесени, кад нам приђе тада,
Испуниће стрепњом неког мирног јада
Нас, и хладне врте, и природу бону.

А кад стари клавир дирне руком лаком,
Биће звуци црни: чиниће се сваком
Као да прах ноћи пада по салону.

Чежња

Небеса су празна; немо вече слази,
Негде у алеји задњи зрачак блиста,
Венус архаичка сама је на стази,
Гола, и сва стидна, без смоквова листа.

Вече ће јој тихо да окупа тело
У мирису руже и у чистој роси;
Месечина мирно да посребри чело,
И поноћно иње да проспе по коси.

Гола, она чека; а поглед, пун жуди,
Вапије у небо, и страда, и моли!
И док стидно око у небеса блуди,
Чежњом дрхћу прса и удови голи.

Тако ноћ пролази тихо, једнолико,
Ветар месечином засипа и веје;
Спи небо и земља; и не дозна нико
Ту паганску љубав сред мртве алеје.

Новембар

Раширило се у немој висини
Јесење небо, оловно и празно.
Поља су пуста; врх ледина њиних
Силази вече досадно и мразно.
Као болесница ходи бледа река,
Скелет врбака наднео се на њу.
Чује се јецај и потмула јека -
То ветри плачу високо у грању.
И мраз се хвата над трулим стрњиком;
Мокре су стазе и блатњави пути.
Вечерње птице одилазе с криком
У мртву шуму. Дажди мрак; све ћути...
Ја не знам зашто само тугу снијем,
А нит што жалим, нити желим друго;
И не знам зашто тражим да се скријем,
И негде плачем дуго, дуго, дуго...

Морска врба

Сама врба стоји над морем, врх света,
Расплела је косу зелену и дугу,
Наличи на нимфу која је проклета,
Да постане дрво и да шуми тугу.

Слуша песму гора када јутро руди,
Агонију воде у вечери неме,
Непомично стоји тамо где све блуди:
Облаци и ветри, таласи и време.

И ту шуми с њима, дајући, полако,
Мору коју грану, ветру листак који:
И, ко срце, себе кидајући тако,
Тужно шуми живот. - Сама врба стоји.

Сат

Дан болестан, мутан, небо непрозирно.
Над безбојном водом мир вечерњи беше.
Часовник невидљив негде изби мирно:
Тад потоње руже лагано помреше.

И кад опет изби: с топола се расу
Задње мртво лишће. Мир је на све стране.
Док понова куцну: тихо у том часу
Једно гнездо паде високо са гране.

Но скривено звоно кад под сводом ледним,
И опет се зачу из топола стари,
Сва долина страхом испуни се једним,
И ужасном стрепњом, и паником ствари.

Поноћ

У соби музеја глухо ноћно доба.
Пред гранитним Марсом ту страсна и гола
Игра баханткиња. Ту лије Ниоба
Мраморне и хладне сузе вечног бола.

Ту силно и болно под уједом гује
Рве се Лаокон. На камену крутом
Седи скрушен Едип... Мир је да се чује
Где пролази тихо минут за минутом.

Али с црне куле кобан и потмуо
Глас поноћног звона одјекну у тмини -
Негде из дворане дуг се уздах чуо
У мраку, у немој студеној тишини.

Пренула се нагло сва дворана ова:
Свак осети да је туде у самоћи
Млад, срушен, и рањен већ дваест векова,
Гладијатор један умро ове ноћи.

Зашто?

Као скрушен браман што са страхом чува
Урну, што прах драгих покојника крије,
Безбожничка рука да је не разбије,
И пепео свети ветар не раздува -

Музо, зашто и ми не чувасмо тако
Срце са пепелом покојника мили?
Нико не би знао да смо тужни били,
Да си ти јецала, и ја да сам плако.

Јер како је света и чедна бескрајно
Туга што се никад није речју рекла,
Што је само тихо у сузу потекла,
У бледилу лица јавила се тајно.

Како ли је срећна душа која знаде
Бити свет за себе, ко звезда небеска,
Бачена у свемир што самотна блеска,
Док светова крај ње блуде миријаде.

И мора светлости сјаје и трепере,
Век за веком тоне у пространства сјајна -
А њен бол и живот остали су тајна
За бескрајни простор и вечите сфере.

И зашто не оста твоја књига мала
Ко гроб сиромаха, гроб без историје,
Ког у светом миру оскврнула није
Ни безбожна грдња, ни бестидна хвала!

Поезија

Мирна као мрамор, хладна као сена,
Ти се бледо тихо девојче што снева.
Пусти песма других нека буде жена,
Која по нечистим улицама пева.

Ја не мећем на те ђинђуве са траком,
Него жуте руже у те косе дуге:
Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,
Одвећ горда да би живела за друге.

Буди одвећ тужна са сопствених јада,
Да би ишла икад да тешиш ко страда,
А чедна, да водиш гомиле што нагле.

И стој равнодушна, док око твог тела,
Место китњастог и раскошног одела,
Лебди само прамен тајанствене магле.

Зимски пастел

Згурена на снегу сеоска капела
Зебе усред гробља. Небеса су бела.
Ниоткуд ни ветра да се јави шумом,
И заплаче гдегод за крстом, за хумом.

Нити смрзло звоно час да куцне који,
Укочено, мирно, још сказаљка стоји,
Показујућ тако сред долине неме
Сат, када је најзад умрло и време.

Подне

Над острвом пуним чемпреса и бора,
Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;
И трепти над шумом и над обалама
Слан и модар мирис пролетњега мора.

Љубичасте горе, гранитне, до свода,
Зрцале се у дну; мирно и без пене,
Површина шушти и целива стене;
Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.

Прах сунчани трепти над испраним песком,
И сребрни галеб понекад се види,
Светлуца над водом. И миришу хриди
Мирисом од риба и модријем вреском.

Све је тако тихо. И у мојој души
Продужено видим ово мирно море:
Шуме олеандра, љубичасте горе,
И блед обзор што се протеже и пуши.

Немо стоје у њој сребрнасте, родне
Обале и врти; и светли и пали
Младо, крупно сунце; и не шуште вали -
Галеб још светлуца. Мир. Свуда је подне.

Римски сонет

Гроб на Апији

Спава Цецилија Метела, још спава,
Сто година преспи и сто нових зачне.
Пева птић из жита и косач из травâ,
А ништа да прене трепавице плачне.

У мрак бела стада са хумова сходе;
Голуби из поља беже испред сене;
Апијом се врате легије што воде
Краље од истока, и пљачку, и плене.

Очи Цецилије мокрих трепавица,
Од свег окренуте сад гледају другде;
Нит их прену трубе ни глас ноћних птица.

Сто година мирно она пређе свугде:
Лепота је смрти без својих граница...
А мокре су очи окренуте другде.

Самоћа

Лежи река расута у мраку,
Мртва, бела. Не чујем да прска
Ни таласић између густих трска,
Ни птић речни гдегод у врбаку.

Само дрхте у провидној тмини
Две-три звезде беле у дну свода;
И диже се изнад немих вода
Црн силует шуме у висини.

Док блиснуше небеса у часу,
И шум чудан прође по самоћи,
Мирис липа долином се расу:
Једна душа мину посред ноћи...