Песма инвалида
Горе уз оштре крше ми смо се пели,
Кључима крви бојећи хриди целе;
И с врха свога на стеговима снели
Са царским орлом лепоту зоре беле.
А сад на путу, у тами беде своје,
Као просјаци "бесмртна деца" стоје.
Свесно и гордо, газећи реке и млаке,
О жрвањ смрти за нас ломисмо кости;
И сада наше стопе бедне су шљаке,
А хрпти грбе. И ружни, прљави, прости,
Кô тупе сенке, смрсканих гњата и руку,
Са вергелима "стубови славе" се вуку.
Срамота! С наших крстова на страх Пилату
Плануше лучи васкрсних канделабра.
И докле ваши замци трепте у злату,
На згариштима грче се "деца храбра",
Богаљи кљасти, глођући кору хљеба,
Неме и дршћу под сачом студена неба.
С ваших тераса, уз пуне заноса треме,
Стократним "Ура!" нас јуче слависте свије',
Просипајући руже и хризантеме
На "соколове каквих још било није!"
А данас нама дали сте венце нове:
Просјачке торбе, штапе и рите ове.
Са плотовима оштре оструге тесно
Оградили сте међе вртова своји',
Где пландујете и где кличете бесно,
И где вас пиће саможивости поји.
А ми "такмаци џинова и оркана"
За вашим плотом купимо отпатке с грана.
Ми очи своје дали смо да их издубе
Шиљак џелата и да све за вас прсну,
И више њима ми гледати нећемо љубе,
Ни децу своју, ни своју славу крсну...
Слепи, крај пута, у просјачком кругу,
Пружамо смрскане руке на вашу вечну ругу.