Пасји син (Јесењин)

Пасји син
Писац: Сергеј Јесењин

Опет прошлост из мрака ми лети,
Шушти као беле раде луг.
Ја се данас свог старог пса сетих
Што ми беше у младости друг.

Данас младост шумела ми телом
К'о натрули под прозором клен,
Па се сетих девојке у белом -
Тај пас беше поштар некад њен.

Нема увек свога блиског свако,
Ал' је она к'о песма ми била,
Јер та писма и није никако
Код пса верног под вратом открила.

Никад их није ни читала,
Издалека ја је гледах с тугом...
Ал' би увек крај малине стала
И сањала о нечему другом.

Ја туговах... И не могох тада
Од ње писмо да дочекам своје...
Отпутовах... Но опет сам сада
Пред капијом плавичасте боје.

Одавно је мој пас, знам то, црк'о,
Али исте длаке, исто сив,
Лајањем ме лудим, бесним трком
Пресрео сад његов млади син.

Мила мајко! Ах, а како личе!
Опет једва од бола да дишем,
С њим сам млађи и готов да кличем,
Чак бих мог'о и писма да пишем.

Стару песму да чујем, знај, желим,
Али не лај! Не лај, већ ми дај
Да те цмокнем сад уснама врелим
Што у срцу мом пробуди мај.

Припићу се уз тебе свим телом,
К'о два брата у дом ћемо право...
Да, ја гледах девојку у белом,
Но сад волим, знаш, једну у плавом.

прев. Миодраг Сибиновић