ПРЕДГОВОР
Када сам био дете, живела је у селу Миријеву, надомак Београда, извесна баба Симеуна код које су доводили децу и одрасле да им баје, истерује ђаволе из тела, „намешта“ пупак и стомак, „гаси" водицу, да их задухњује нишадором, да порађа труднице и ослобађа трудне плода... Слушао сам тада чудне и неразумљиве речи бајања што су, чини ми се, као огромне мушице летеле око глава болесника, и осећао сам како им од те неразумљивости свест и тело још више бриде. Имао сам често прилику да посматрам ову бајалицу у њеном магијском и мистичном послу. И увек ми се чинило да она није била од овога света, већ да су је послале иеке тавне силе, исто толико моћне као и оне које су се биле уселиле у њене велике и мале болеснике. Њена тајна веза с оним светом, с бићима с оне стране стварности, очитовала се управо кроз те, шапатом изговорене речи, којима нисам могао да одгонетнем смисао, а ипак су ми, онда, звучале као нешто што олакшава тегобу оним невољницима. Истовремено, речи басми, негде у мојој детињој свести, претварале су се у сасвим опипљиву везу с иреалним светом тмине и подземља, па и до дана данашњег — када се сетим тога — носим неко замагљено осећање да ми је та баба-бајалица одшкринула тешка мемљива врата кроз која сам, макар и за тренутак, успео да видим — у њиховој стварности — мноштво загробника и злобника, болештине у свом физичком облику и наказе којима је живот значио оно што је за мене представљала смрт.
Много година касније, када је чаролија дечије не-свести минула, поново сам се срео с басмама, врачањима и урицањима, али овога пута не на њиховом изворишту — на уснама бајалица — већ у старим, давно пожутелим и искрзапим књигама. У тим несвакидашњим текстовима и речима почео сам да откривам лепоту песничког посла. Пред мојим очима почео је да израста један чудесан свет, свет с оне стране света, бића из тамне и мутне Нигдине. То је било једно мноштво месождераца што копају и рију по људском телу, пију крв и ослепљују, буше кости и утробу, глођу мозак и зубе и чине сва могућа зла човеку.
Те силе мрака, међутим, заиста имају најконкретнију везу са стварношћу; оне објективно постоје у виду болести и других физичких или менталних тегоба, али човек их је, у својој немоћи да их објасни како треба, унапредио у један живи и опипљиви фантазмагорични свет који има све физичке и духовне особине људи али се нељудски понаша према човеку. Немилосрдност тога света била је основни покретач човековог бунта против њега али и једног несвакидашњег песничког надахнућа. Примитивни менталитет је у сопственим речима необичног тона и садржаја видео спасење за здравље свога тела и духа, а снажно осећање страха, које је желео да одагна помоћу тих речи, учинило је да постане спонтани песник, песник из дна себе. Зато у овим басмама откривамо песничко надахнуће несрећника који се — као Дон Кихот с ветрењачама — борио против сличних али објективно постојећих немани које су у човековој глави нарасле до неслућених размера па отуд побегле у свет, попут зала из Пандорине кутије.
Познато је да је Вукова оријентација у сакупљању народних умотворина, као, уосталом, и његов приступ језику, била усмерена пре свега ка рационалној једноставности и реалистичкој јасноћи. Мећутим, у нашем народном стваралаштву веома распрострањено је постојао и један супротни дух, дух тамног вилајета, којег је Вук такође запазио и записао, мада му није посвећивао тако наглашену пажњу као текстовима реалистичко-рационалне оријентације. Ипак, тај дух доњоземаца, адовића и бића с оне стране реалности, тај свет израстао из необуздане маште иародног ствараоца, био је исто тако песнички изворан и постојао је потпуно независно од свих других видљивих и опипљивих светова што су нашли место у нашем усменом народном стваралаштву. Овај измаштани свет жилаао се борио с временом и реалношћу: ноћу је путовао а дању коначио, био је једноок, троглав и седмопрст, дружио се само с ватром и болештинама, израстао је с кугама и из људских рана, имао, уз то, деветоро недојене браће а увек био сам самцит на свету — попут нечастивог — да би ипак стоглаво постојао свуда и на сваком ненаданом месту, а највише у човековој патњи и муци, у његовим на смрт оболелим часовима.
Народни песник — или боље рећи песникиња јер су се бајањем највише бавиле жене — који је насликао овај свет фантазма, био је стваралац а да ни сам није био свестан тога. Он је то радио страсно и самоуверено је сматрао да његов посао — тачније речено: његово надахнуће — доноси плодове и исцељује душу и тело. Љубоморно је чувао тајну свога (песничког) заната и зато се овај, као и многи други ретки занати у прошлости, преносио с колена на колено у истој породици. У њиховом песничком послу доминантна је потреба да се кроз несвакидашњу реч и песничко надахнуће савладају људске тегобе, страх и опасности од непознатих злих сила. То је, истовремено, и чежња за срећним животом, радошћу и здрављем, чвжња за општом хармонијом и лепотом у животу, што, уосталом, важи и за песништво уопште.
Божидар Тимотијевић
Извор[уреди]
Тимотијевић, Божидар: Истрчаше доњоземци српске народне басме, урицања и врачања, Народна књига, Београд, 1978., стр. 5-7.