Опет Љутица Богдан и сестра
У некога Љутице Богдана,
У њега ми лепу сестру кажу.
Пак њу проси Загорчић Никола,
Он је проси, а брат сестре не да,
Сестра брату и у силу пошла. 5
А кад прошло девет годиница,
Вогдан мајци потајо беседи:
„Дај ми, мајко, бијеле колаче,
„Да ја сестри у пооде идем,
„Веће сам се сестре зажелио." 10
Лепо мајка оправи Богдана:
Даје њему танану кошуљу;
И справља му бијеле колаче;
Оде братац сестри у пооде.
Сестра брата лепо дочекала, 15
Под њиме је коња приватила,
Коња меће у стену камену
И пред њега ситно трње баца;
Брата води у бијеле дворе,
Пак дозива Тодора везира: 20
„Од' овамо, Тодоре везиру!
„Руке вежи, а ноге му пењи."
Плаче Богдан, као дете мало,
Богдан плаче, а сестра му пева.
Мало време за тим постајало, 25
Али иде Загорчић Никола,
Дочека га љуба пред дворови:
„Од' овамо, господар-Никола,
„Ја улови Љутицу Богдана,
„Чини од њег', што је теби драго, 30
„Сеци њега на седам черега,
„Череге му по друму разбаци."
Али уђе Загорчић Никола,
Кад опази Љутицу Богдана,
Удари га ногом и папучом, 35
Ал' се моли Љутица Богдане:
„Та немој ме женски ударати,
„Већ ме удри, чим с' јунаци бију."
Анџар вади Ника од појаса,
Да га сече на седам черега; 40
Ал' се моли Љутица Богдане:
„Богом брате, Загорчић-Никола!
„Не губи ме у двору твојему,
„Препашће се мила сестра моја,
„Сестра моја, верна љуба твоја; 45
„Препашће се моја два нећака,
„Два нећака, а два сина твоја;
„Већ ме губи, гди с' губе јунаци:
„Однеси ме под лака вешала."
Кад то чуо Загорчић Никола, 50
Он повика своје верне слуге,
Уватише коње у кочије,
На њи баца свезана Богдана,
Пак га носе под лака вешала.
Ал' се моли Љутица Богдане: 55
„Богом брате Загорчић-Никола!
„Одреши ми моје беле руке,
„Да ти свучем зелену доламу,
„Да с' долама крвљу не упрља,
„Да је свучем, да ти је поклоним, 60
„Па је носи, и њом се поноси."
Николи се жао учинило,
Пак он плаче, као дете мало,
Плачући му руке одрешио;
Трже сабљу Љутица Богдане, 65
На две поле пресече Николу,
Пак му баца поле на друмове,
И он седа на лаке кочије,
Пак он иде сестри у дворове.
Далеко га сестра угледала, 70
Она бежи у бијеле дворе;
За собом је дворе затворила,
Виче Богдан сестри кроз пенџере:
„Није фајде, отвори ми дворе,
„Ил' за вољу, ил' ћеш за невољу." 75
Не ће сестра да отвори врата,
Богдан врата сабљом исекао,
Пак узима своја два нећака,
И о камен главе им разбија,
А сестри је просекао дојке, 80
И кроз дојке промолио руке;
Обадва јој ока извадио,
И обадва у џепове меће,
Пак он седе на добра коњица,
И отиде двору бијеломе. 85
Далеко га мајка угледала,
Мало ближе пред њег ишетала,
И под њим је коња приватила,
Плачући га запиткује мајка:
„Што т' је, рано, крвава долама! 90
„Што си, рано, ти завио главу,
„Завио си свиленом марамом?"
Богдан мајци плачући беседи:
„Лепо ме је сестра дочекала,
„Са сестром сам с’ лепо почастио, 95
„Сестра ме је напојила вином,
„Вином ми је коња поливала
„Пак је коњиц осетио вино,
„И за то ме збацио на земљу,
„О земљицу разбио сам главу; 100
„Већ на, мајко, зелену доламу,
„Из џепова вади ти колаче."
Маша с мајка у џепе долами,
Пак извади две трњине црне;
Ал то нису две црне трњине 105
Већ су ово два кћерина ока.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
