Одлука Подгоричке скупштине од 26. новембра 1918.
од 13. новембра г. у Подгорици
На основу истакнутог начела: самоодређења народа, које је прихватио и прокламовао као услов будућег свјетског мира апостол човјечанства, предсједник Сједињених Сјеверо-Америчких Држава г. Вилсон, а усвојиле га наше велике савезнице и пријатељице Енглеска, Француска и Италија, Велика Народна Скупштина Српскога Народа у Црној Гори, изабрана слободном вољом народном и окупљена у Подгорици 11. новембра текуће године, да се у питању своје земље опредијели, изјављује:
1. Српски Народ у Црној Гори једне је крви, језика и тежње, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим српским крајевима; заједничка им је славна прошлост којом се одушевљавају, заједнички идеали, заједнички народни јунаци, заједничка питања, заједничко све што један народ чини народом.
Кад је у Средњем Вијеку формирана српска држава под династијом славних Немањића, одмах у почетку њеног стварања, српски народ у границама данашње Црне Горе ушао је у састав њен и за све вријеме њеног трајања (око 200 година) играо у њој важну улогу.
Пред најездом турском пала је та наша држава и српски народ допао ропства. За вријеме робовања чињени су очајни покушаји у народу да се ропства ослободи, дизати ради тога, више пута, народни устанци, који су у крви угушени. У томе је Српски Народ у Црној Гори предњачио и први успио, да у својим кршевима заснује гњијездо слободе и ослободи се турскога ропства. И од тада његове тежње и његови идеали били су: ослобођење и уједињење цијелог српског племена; то је био његов вјековни сан.
Почетком XIX вијека устају Срби у Србији под витешким Карађорђем, ослобађају се турског јарма и ударају темељ данашњој Србији. Од тада Срби из Србије и Срби из Црне Горе раде увијек заједнички на заједничком идеалу: ослобођењу и уједињењу српског народа. Вођени су ради тога идеала ослободилачки ратови, проливено море српске крви, увијек заједнички. Али, успјех је свакада био мали. Турска је још увијек била толико моћна да сама осујети наше ослобођење и уједињење, а уз то је, у том послу имала искреног помагача, вјековног непријатеља нашег народа, подмуклу Аустро-Угарску, која је свагда гледала у нашем успјеху свој неуспјех, у нашој срећи своју несрећу, у нашем јединству свој распад.
На Берлинском Конгресу, послије крвавог рата, који су водили Србија и Црна Гора, помагане братском Русијом, за ослобођење и уједињење својих саплеменика, Аустро-Угарска је успјела да нам осујети и одузме све плодове те борбе, да приграби себи двије класичне српске области, Босну и Херцеговину, у којима је и пукла прва пушка за ослобођење, и да између Србије и Црне Горе у Новопазарском Санџаку, насељеном компактном масом српског живља, остане и даље турска власт, а уз њу аустријски гарнизони, те да Аустрија и Турска заједнички чувају да се Србија и Црна Гора не уједини, да и покушај за то онемогуће.
Балкански Рат имао је такођер циљ ослобоћење и уједињење Српства. Србија и Црна Гора, као двије сестре, ушле су заједички у рат, пролиле доста крви и постигле знатне резултате: велики дио нашег народа био је ослобођен турске власти и присаједињен Србији и Црној Гори. Нестало је тада и оног појаса који их је дотле раздвајао, и народ је живо настао да оствари своју завјетну мисао: уједињење, али томе су стали на пут династички интереси и наш вјековни непријатељ Аустро-Угарска, која је била ријешена да чак и мачем спријечи наше уједињење. Стога нас је напала и тиме изазвала свјетски рат, узевши као изговор за тај рат убиство аустро-угарскога престолонашљедника у Сарајеву. Цио наш народ зна да би нас Аустро-Угарска напала и да није било тога убиства, и да се она за тај напад, још прије тога убиства, журно спремала.
2. Економски интереси Црне Горе нераздвојно су везани за Србију и остале српске крајеве. Одвојена од њих, а при том, по самој природи земљишта најсиромашнији крај, можда, у цијелом свијету, она не би имала никаквих услова за самосталан живот, она би била унапријед осуђена на смрт. Нама је добро познато како је и до ропства Аустро-Угарског било тешко живјети у Црној Гори, и да је велики дио наше радне снаге био принуђен да одлази у Америку, да у тешким радовима тамо зарађује насушни хљеб и шаље својима на дому. Послије овог рата, у коме је непријатељ опљачкао и одузео нашем народу све до голе душе, оставио га без игдје ичега, опстанак Црне Горе као засебне државе постао је још више немогућ.
Дакле, и економски интерес српског народа у Црној Гори императивно тражи уједињење са браћом у Србији и осталим нашим крајевима.
3. Политички интереси, такође, изискују уједињење. Поред велике уједињене Југославије, какав биједан политички значај имала малена, слаба, сирота Црна Гора, мислимо није потребно нарочито истицати.
Дакле, сви наведени разлози рјечито говоре да је једини спас нашег народа у уједињењу. Уједињење или смрт данас је општи поклич, који одјекује широм наше земље уједињење тражи цјелокупни спрски народ у Црној Гори. Уједињење то не жели и неће једино досадашња црногорска династија. Она сматра да је то уједињење противно њеним интересима, а они су јој увијек били пречи од интереса цијелог нашег народа. Покушало се да се и она склони да у овом великом питању народне будућности изађе на сусрет жељи свога народа, предочавано јој је, да би јој ту жртву народ обилато наградио - али то није помогло. Садашњи представник те династије, Краљ Никола, најизразитији је тип крутог апсолутизма. За све вријеме његове дуге владавине, за њега, као и за Луја 14. важила је догма, од које никад оступио није, изражена у познатој реченици: I etat c'est mo! — држава сам ја!
И капитулација Црне Горе, којом је бачена љага на вјековима славом увјенчано црногорско оружје, дјело је његово. Предао је свој народ у ропство, против његове воље, горе и срамније него што је било турско, и све учинио да, осим њега, нико не умакне томе росптву! Не знајући ко ће бити побједилац у овом великом рату, уставио је у ропству и једног свог сина, да помоћу њега одржава везе с Централним Силама и тиме се осигура у случају њихове побједе, а сам је побјегао, направио се мученик кога је - како је то он сам изричито говорио — цио народ напустио, надао и предао се непријатељу, а он једини, вјеран савезник, успио да избјегне! То би му ваљало у случају побједе наших савезника над централним силама. Међутим, у нас је добро познато да он овај рат никад није ни водио искрено, о чему постоји довољно доказа.
Кад је и послије окупације код Црногораца, у земљи и ван ове, настављен покрет за ослобођење и уједињење, аустро-угарске власти су одлучно устале против тога, јавно су агитовале на Краља Николу, шириле и распростирале листове који су о његовом трошку налазили у Француској и Швајцарској, дакле, свим средствима радиле су за сепаратизам Црне Горе и интереса Краља Николе.
Док су Црногорци патили и страдали у најстрашнијем ропству за које историја зна, док су мучени, убијани, вјешани и срамоћени на све могуће начине, какве је једна перфидна и покварена држава могла да измисли, дотле је Краљ угодно живио у Паризу. Он никад ништа није учинио да нашем мученичком народу олакша судбину. Он никад није у јавности подигао гласа и протестовао против нечовјечног поступања и истребљења које је Аустро-Угарска вршила у нашој земљи! Очевидно, он се чувао да се не би замјерио својој пријатељици Аустро-Угарској, да тиме не би лично што изгубио, док о народу није ни мислио ни водио рачуна.
На основу свега изложенога, Српска Велика Народна Скупштина у Црној Гори, као вјерни тумач жеља и воље цјелокупног српског народа у њој, вјерна историјским предањима и завјетима својих предака, који су се за њих вјековима херојски борили, — једногласно поименичним гласањем одлучује:
1. Да се Краљ Никола Први Петровић—Његош и његова династија збаци са црногорског пријестола;
2. Да се Црна Гора с братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињена ступи у заједничку Отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца;
3. Да се изабере Извршни Народни Одбор од 5 лица, који ће руководити пословима, док се уједињење Србије и Црне Горе не приведе крају; и
4. Да се о овој скупштинској одлуци извијести бивши Краљ Црне Горе Никола Петровић, Влада Краљевине Србије, пријатељске Споразумне Силе и све неутралне државе.
Саво Церовић.
Лазар Дамјановић, Саво Фатић.
Љубомир Вуксановић, Милан Бајић, Радован Бошковић, Лука Вукотић, Новица Шћепановић, Михаило Јовановић.
Арсо Петровић, Александар Бојовић, Александар Поповић, Алекса Мартиновић, Алекса Бајић, Божидар Томовић, Благота Селић, Блажо Беговић, Блажо Лекић, Благота Радевић, Богдан Обрадовић, Богдан Бојовић, Василије Драгић, Васо Новаковић, Васо Ђурановић, Велимир Јоић, Вукан Ђуровић, Вуко Пулевић, Вукајло Девић, Видо Милошевић, Величко Лазаревић, Глиша Лаловић, Гаврило Комненовић, Грујица Ускоковић, Душан Групковић, Димитрије Грујић, Дажбарни Муса, Данило Радоичић, Душан Матановић, Душан Поповић, Живко Паљвићевић, Живко Драговић, Зарија Вуковић, Иво Вукотић, Илија Гвозденовић, Иво Копривица, Илија Мандић, Јевто Поповић, Јован Хајдуковић, Јово Лазаревић, Јован Станковић, Јагош Вешовић, Јован Дапчевић, Јанко Спасојевић, Јово Радовић, Јаков Зарубица, Јован Ћетковић, Јово Пајовић, Крсто Радуловић, Крсто Јаблан, Крсто Станишић, Кирило Балшић, Крсто Раичковић, Косто Љућевић, Коста Пајовић, Љубо Гломазић, Љубо Павић, Љубо Церовић, Љубо Бакић, Љубо Кујунџић, Љубомир Поповић, Милутин Лопичић, Мирко Вујисић, Милоје Милетић, Мираш Радоњић, Марко Даовић, Мирчета Головић, Марко Матановић, Милош Брајовић, Михаило Божовић, Миљко Булајић, Милош Радовић, Митрополит Дожић, Мило Делевић, Мустафа Рашковић Марко Ћулафић, Миро Гломазић, Милош Јовановић, Миличко Лазаревић, Муса Седуна, Миша Драшковић, Мехмед-ага Батут, Митар Вукчевић, Милосав Раичевић, Миле Димитријевић, Мирко Кнежевић, Муфтија Ћешерхадић, Митар Обрадовић, Марко Ракочевић, Милан Вукотић, Марко Симовић, Марко Савишевић, Милан Ненезић, Махмуд-бег Мановић, Милић Дебатић, Митар Вишњић, Митар Иличковић, Милан Поповић, Милан Терић, Милош Поповић, Нешко Радовић, Никола Симовић, Никола Јовишевић, Никола Марковић, Никола Пејовић, Никола Булатовић Ново Вугделић, Никодин Цемовић, Никола Ковачевић, Ново Вучић, Никола Мишћовић, Назив-бег Махмудбеговић, Ника Ујкић, Новица Поповић, Новак Ковачевић, Никола Класић, Омер-бег Селмановић, Петар Мијановић, Павле Жижић, Петар Поповић, Перо Калуђеровић, Прокопије Шиљаг, Петар Лукић, Прокопије Вековић, Перо Врбица, Петар Хајдуковић, Радован Томић, Ристо Чолаковић, Радуле Јауковић, Ристо Јоић, Ристо Вујачић, Радоје Николић, Радосав Јоксимовић, Стефо Вукотић, Стано Радовић, Стеван Гошовић, Саво Пауновић, Станко Обрадовић Стево Јовићевић, Сено Спасојевић, Суљо Петровић, Саво Вукојичић, Серафим Џарић, Сант Дивановић, Стеван Николић, Спасоје Радуловић, Спасоје Пилетић, Сава Драговић, Томица Ивановић, Тома Јоксимовић, Томо Полексић, Урош Марић, Филип Павићевић, Филип Мајић, Фратер Дашко Креза, Хамдија Хасан Беговић.
Извори
[уреди]- Плакат „Одлука“
- Политика, бр. 7.392 од уторка 27. новембра 1928, страна 2.
- Политика, бр. 7.396 од суботе 1. децембра 1928, страна 4.
