Обичан човек (шала у три чина)/12
XII
ДУШАН, ДАМЊАНОВИЋ
ДУШАН: Кажем ти, сасвим је мало требало, па да ме не нађеш; да си раније дошао, тако би било.
ДАМЊАНОВИЋ: Па ја, управо, бојећи се тога и писао сам ти један дан раније.
ДУШАН: Али сам ја тек сад добио писмо, тек сад. Пи- смо је до душе стигло још јутрос, али сам се ја сад вратио из лова.
ДАМЊАНОВИЋ: Слушај, можда и немамо довољно времена. Ја ти одмах морам објаснити свој положај, да бисмо се саветовали, како да се управљам према твојима. Дакле, ја морам да емигрирам.
ДУШАН: Молим те, сав ти стојим на расположењу.
ДАМЊАНОВИЋ: Тога ради Драгиша...
ДУШАН: Петровић?
ДАМЊАНОВИЋ: Да. Он ће, тога ради, вечерас прећи у Земун и удесити тамо да се нађе какав чамац. Ја сам унапред рачунао на тебе, и казао сам да се чамац дотера овамо, иза оних врба. То није далеко одавде?
МАРИЈА: Сасвим си добро смислио; то је овде испод нашег винограда.
ДАМЊАНОВИЋ: Тако сам рачунао. Али док се то удеси, док Драгиша спреми све, док се врати, док нам јави, могу проћи два, три, па и четири дана; могу ли ја дотле рачунати на твоје гостопримство?
ДУШАН: Шта говориш? Којешта! Ако хоћеш, два, три и четири месеца. Једва те чекам, а и моји ће ти се радовати.
ДАМЊАНОВИЋ: Али има ту и неких незгода.
ДУШАН: Ничега. Којешта!
ДАМЊАНОВИЋ: Мислим ово, на пример: у Београду се не би никако не би смело сазнати да сам ја овде; ја треба да сам скривен, јер сам већ сад у бекству; па незнам како би то твој отац примио, и уопште, не би ли се то одало.
ДУШАН (Замисли се): Да видиш...
ДАМЊАНОВИЋ: Такве се ствари не врше са знањсм МНОГИХЈ један, два пријатеља само... Ја сам изабрао тебе и Драгишу.
ДУШАН: Па ко би ти и био пречи? — Али, видиш, то си добро приметио. Није ту само мој отац, него нас има ваздан. Код нас је у гостима неки далеки рођак мога оца, један најлојалнији чиновник на свету. Он би те се гнушао, кад би чуо да си ти оно писао; он би то био кадар. Није мени ни за шта друго, само да тебе не омете. То је, видиш, једна тешкоћа и...
ДАМЊАНОВИЋ: Па добро, шта ме саветујеш?
ДУШАН (Размишља): Нешто би доиста требало да ти саветујем. Кад се не би казао ко си? Али... не може; немогуће је не казати се. Па ипак то је једини начин, да не кажеш ко си, но да се представиш и мојима и свакоме под другим именом? А? Шта мислиш?
ДАМЊАНОВИЋ: Па готово то би још најбоље било. Тако би се најбоље сачувала ствар.
ДУШАН: Знаш шта; ти се сећаш оног нашег школског друга из Јагодине — Владимира Мицића. Ето, узми његово име. Ја ћу те претставити као свог друга Владимира Мицића? Бива ли?
ДАМЊАНОВИЋ: Мисао је врло добра.
ДУШАН: Управо славна! Под тим си именом безбедан, а после три или четири дана... Зна ли још ко да си овде?
ДАМЊАНОВИЋ: Нико, осим Драгише и моје мајке. Мајци сам поверио.
ДУШАН: Мајци, разуме се. Али признај да је ово добро смишљено! Само ваља да смо обазриви, да не заборавимо име. Знаш, да смо узели ма какво произвољно име, могли бисмо се и збунити, али овако ћемо се увек опоменути због Мицића. Зато сам ти, видиш и предложио да узмеш име нашег друга, које нам мора одмах пасти на памет.
|