Два се драга на ливади љубе,
Они мисле, нико их не види;
Ал' њих гледа зелена ливада,
Па казује стаду бијеломе,
Стадо каза својему пастиру, 5
Пастир каза на путу путнику,
Путник каза на води возару,
Возар каза ораховој лађи,
Лађа каза студеној водици,
А водица ђевојачкој мајци. 10
Љуто куне лијепа ђевојка:
"А ливадо, не зеленила се!
"Б'јело стадо, поклали те вуци!
"А пастиру, посјекли те Турци!
"А путниче, ноге т' усануле! 15
"А возару, вода т' однијела!
"Лака лађо, ватра т' изгорела!
"А водице, ти га усанула!"
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 340.
