Немања/20

Немања
Писац: Јован Суботић
ЧЕТВРТИ ПРИЗОР

ЧЕТВРТИ ПРИЗОР
Немања уђе и поклони се.
Краљ прими га хладно и не устане.

НЕМАЊА:
Светли краљу, ти си ме позвао,
И ево сам теби похитао,
Да ти кажем, да ми круна твоја,
Као дични накит наше куће,
И од самог живота ј’ милија. —
КРАЉ (погледа у Владимира):
То верујем и да ми не кажеш.
НЕМАЊА:
И да ћу те радо послушати,
Кад год мени штогод заповедиш,
Што ће ове речи посведочит’.
КРАЉ (неугодно):
Позв’о сам те, јер сам им’о зашто,
А што с’ дош’о, добро си чинио,
Другчије би ружније изпало.
НЕМАЊА (погледа у краља и кнеза Владимира):
Твоје писмо тако не говори.
КРАЉ:
Свако писмо два имаде смисла,
Једно мисли, који писмо пише,
Друго, коме дође, да га чита.
НЕМАЊА:
А одкад је и међ браћом тако?
КРАЉ:
Одкад браћа посташе злотвори.
НЕМАЊА (озбиљно):
Ја сам држ’о, да смо права браћа,
А ти, видим, другачије судиш.
КРАЉ:
Кад ја рекнем ’вако, а ти ’нако,
Које треба од тог два да стоји?
НЕМАЊА:
У Дукли је, што ти рече, свето.
КРАЉ:
А у Раси? Тамо је другчије?
НЕМАЊА (за себе):
Опорчићу, у з’о час погоди!
КРАЉ:
У Раси се за краља и не зна!
НЕМАЊА (тихо, али одважно):
Светли краљу, зашто си ме звао,
То је теби најбоље познато,
И кад писмо т’ два смисла имаде,
Из твоих ћу уста прави чути,
Ако нађеш за добро казат’ га.
А ја сам ти у Дуклу дошао,
Да с’ поклоним сјајном краљевству ти,
Да посетим брата рођенога,
Да се својски с својим разговорим,
Да видимо, шта нам чинит’ ваља,
Да будемо у свету чувени,
Куд ти пођеш, да за тобом идем,
Где узтреба, да ми помоћ дадеш,
Па да стара кућа процвета нам,
Да нам име новом славом сијне,
Да ми старо благо умножимо,
Да ми стару силу удвојимо,
Па да нам се у свету клањају,
А да туђе слуге не будемо.
КРАЉ:
Лепо збориш, ал’ добро не радиш.
НЕМАЊА:
Кажи дело речи ми противно.
КРАЉ:
А да зашто оно рат водисмо?
НЕМАЊА:
Велику би м’ љубав учинио,
Кад би узрок хтео ми казати,
Што удари на мене с оружјем,
Кад поисках своје од туђина.
КРАЉ:
Како можеш за своје држати,
Што је мени од отца остало?
НЕМАЊА:
У туђијем било је рукама,
А ти нехте за се искати га.
А кад нећеш ти добро отчино,
Ваљда ј’ прече мени нег туђину.
Па што ниси барем пустио ме,
Да ја узмем с помоћу божијом,
Што се теби искати нехтеде.
Код мене би увгек твоје било,
А сад није ни моје ни твоје,
Већ га врази држе, па се смеју.
КРАЉ:
Што год радим, радим из узрока
И сад теби само ово кажем:
Ти би можда штогод и добио.
Ал’ би своју кућу ископао,
А ја сам ти само на пу г стао,
Да не бациш своје у несрећу.
Ал’ тако је, и тако ће бити,
Док год млађи нештује старијег,
Већ за својом само иде главом.
А моја је света дужност била
Све учинит’, и одсад чинити,
Да сачувам, што ми отац даде,
Ко не слуша, тога да накажем,
Што неваља, оно да покварим.
НЕМАЊА:
Нека буде, као што говориш,
Па баш зато и јесам дошао ,
Да с’ чујемо, да с’ договоримо,
Па по томе сложно да радимо.
Да зло мислим, небих ти дошао.
КРАЉ:
А јеси ли онда питао ме,
Кад си цару иш’о у Бугарску?
Шта с’ тражио по бијелу Нишу?
Какве с’ им’о с царем договоре?
Зашто ти је дао Глубочицу?
Кад ја с Грци мир и љубов тражим,
Онда на њих с оружјем удараш,
А кад ја, краљ твој и глава твоја,
Од њих хоћу правду да потражим,
И да узмем, што је наше било,
Онда ти се с њима пријатељиш ,
Тражиш сане и примаш дарове.
НЕМАЊА:
Шта ја знам, шта мислиш, кад не кажеш.
С ким ти с једног стола јеш и пијеш,
С тим зар и ја могу се састати,
Да с’ не рекне, да сам ти противник.
А што мени даде Глубочицу,
Он је дао, а ја сам примио,
Не имадох узрока одбити,
Ниг’ шта иска, нит’ му шта обрекох.
Па сад, ако мени неверујеш,
Хајде дижи војску, да од цара
Поиштемо, што је наше било.
Ја сам готов овај час кренути,
И ударит’, куд ударит’ кажеш.
КРАЉ:
С таким другом тако што почети,
Добро најпре ваља промислит’ се.
НЕМАЊА:
Без вере се људи не сложише.
Што ти кажем, света је истина,
И хоћу је крвљу посведочит’!
Али ваља да м’ и ти верујеш,
И да свашта у зло не узимаш.
КРАЉ:
Па што зидаш оне многе цркве ?
И од куд ти, да их зидат’ можеш?
НЕМАЊА (крсти се):
Јошт' то нечух, да се у зло нише,
Кад ко Богу свете цркве гради!
Град’те и ви, ето смо начисто.
А ако је зло, што тако радим,
На моју ће гријех пасти душу,
А ваша ће свијетла остати.
Иа што да вам то није по вољи?
КРАЉ:
А одкуд ти благо, те их зидаш?
Кажи и то, немој прећуткиват’.
НЕМАЊА:
Та ја нисам нросјачко колено.
Од отца ми лепа земља оста,
Које чувај, које што привреди,
А и народ хоће да помогне,
Гора даје креча довољане,
А камење божја пружа рука,
Па ето ти, одкуд зидам цркве.
Покушајте , па ћете видити,
Да истину чисту вама кажем.
КРАЉ:
Нисам теби ово говорио,
Да се переш, ил’ да с’ изпричаваш,
Већ сам само зато споменуо,
Да основе мога чујеш суда.
Твоја дела под мој суд спадају,
И право ми по Богу пристоји,
Одобрит’ их, или осудити,
Како м’ памет и савест доноси.
За то, што си до данас чинио,
Нећеш више у Рашку вратит’ се,
Већ остајеш овде у заточу.
НЕМАЊА (мирно):
Тако мора да је божја воља,
И ја јој се нокорно поклаљам.
Да Бог нехте, да ми тако буде,
Небих вама овамо дошао.
Било ј’ мудрих и у Расси људи,
Који м’ амо не ићи рекоше;
Ал’ кад божја воља што одреди,
Ту разлози људски не помажу.
Али чуј ме, краљу Радославе,
Ниси данас на правоме путу!
Ко невиног брата осуђује,
Руку божју од себе одбија,
А ког божја десница не држи,
Пашће, краљу, одржат’ се неће.
Ти ме држиш за душмана свога,
Ал’ зла т’ никад нисам пожелио;
Мој је живот у твојим рукама,
Можеш чинит’ с њиме што ти драго:
Ал’ кад на суд страшни изиђемо,
Ове моје речи сапрећете.
Јошт' и ово имам ти казати,
Па ме онда шаљи, куда хоћеш.
Жао ми је, и срдце ме боли,
Што ћеш своје име да убијеш:
Ти би мог’о у спомену људском
Златни слови име нанисати,
Ал’ ти руке неке узе спеше,
А неумем, да их се опростиш.
Ја ћу сутра живит’ ил’ не живит’,
Али памти, што ти сад говорим:
Од Грка се ничему не надај,
Узеше нам често, што имасмо,
А никад нам ништа не дадоше,
Па ни сад нам ништа дати неће.
Зато немој слепо држат’ их се,
Већ у своју сабљу поуздај се.
КРАЉ:
У тамници имаћеш времена,
Јошт и лепше ријечи слагати.
(Зазвони.)
НЕМАЊА:
Бог и сужног у тамници чува,
За зла дела с престола обара.
Како радиш, тако ће ти бити,
Ти свог уби, а туђин ће тебе!
ДВОРАНИН (уђе).
КРАЉ (дворанину):
Ти ћеш сабљу од кнеза узети.
(Немањи.)
А ти, кнеже, сужником постајеш.
(Оде.)
КНЕЗ ВЛАДИМИР (Немањи):
Најмудрији мудријега нађе.
(Оде за краљем.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.