Неименована песма Алексе Шантића 6
Горе наше пропојте весељем:
Јарко вас је походило сунце,
Јарко сунце Богом даровано,
Да вас новим огрије животом
И напоји изворима живим.
О, радуј се, лавро седмовратна
Света Жичо на Морави хладној!
Ужди своје пламене олтаре,
Отпој славу Богу великоме,
Задужбино Богу посвећена;
Испод твојих мирнијех сводова
К'о глас божји кад спасење јавља
Нек' зазвоне звона освештана
Благим звуком васкрснога славља!
О, радуј се, Шумадијо равна -
О, радуј се, мајко Обилићâ:
Бирчанинâ и Лазаревићâ,
Хајдук-Вељкâ и Хаџи-Рувимâ,
Чарапићâ и храбрих Мутапâ,
Синђелићâ, Лома и Главаша!
О, радуј се вјечним радовањем:
Жељно ти је заиграло сунце
На истоку спрам Авале плаве,
Теби мајко љубљена и драга,
Вјечна правда, ево, опет врати
Из даљине сина рођенога,
Да му чело украсиш вијенцем,
Да високо, у облаке сиве,
С благословом Бога великога
Подигне ти заставу слободе,
Уз одјеке побједнијех труба
Да се тамо златна завихори
Прô Балкана до светих Дечана
И још даље, далеко, далеко,
Тамо, тамо, гдје је тужно гробље,
Гдје 'но цвили оковано робље
А без зоре и бијела данка,
У дубокој ноћи без осванка...
О, радуј се, постојбино драга,
О, радуј се вјечним радовањем,
Благо теби отсад до вијека,
Благо нама на оба свијета:
На унуку лава тополскога
Одсијева круна Лазарева!
Блистај, круно, и сретно ти било,
Србија се зажељела сјаја,
Србија се зажељела дана,
Србија се зажељела тића,
Обилићâ, орлâ и полета, -
Ти полети дједовскијем летом,
На бедему српскијех крвника
Нека звекне убојно нам гвожђе,
Да те с неба благосиља Ђорђе;
Од Вардара до сињег Јадрана
Уз брујање васкрснијех звона
Да пропоју душе милиона:
Слава оном који ланце скида!
Слава оном који ране вида!
Слава оном који ломи гвожђа -
Слава крилу бесмртнога Ђорђа!