Неименована песма Алексе Шантића 50
Ја на брду - зора свиће,
Вас мирише крај,
А росица на цвјетиће
Просула је сјај.
У румену миле зоре
Једна звјезда сја,
Мракови се с њоме боре -
Даница је та.
Подиг'о се оро сури -
Крилим' гони мрак,
И соко се с њиме жури,
Полет му је јак.
У тишини, у милини,
Слушам тичији хор;
Поглед бацих: - у даљини
Један срушен двор...
Вас у густој црној тами
Крије му се лик,
(Из даљине изгледа ми
Као мученик.)
Све му мртво, муком мучи,
Ишчезн'о му глас,
Каткад само сова бучи -
Ноћи на ужас.
Кам по камен све се руши,
Хладан као лед,
А у зимској црној души,
Отрова је јед.
Према њему она стала -
Та он јој је роб...
Са радошћу зациктала,
Његов види гроб...
По њему се бршљан вије.
С краја до на крај, -
К'о да тужне сузе лије
За минули сјај...
Ох, и јесте славан био
Обасјав'о нас,
Али га је порушио
Један тужни час...
На њему је сунце сјало
Расипало моћ,
Ал' се сунце стропоштало
Прикрила га ноћ...
На њему је одсјајив'о
Златни среће цв'јет -
Више њега соко живо
Разавио лет.
Па се питам овдје сада,
Пијућ' цвјетни мир.
И гледајућ' како пада
Из камена вир:
Када ће се порушени
Обновити двор?
Кад ће с њега црна сјени
Поћи на умор?
Кад ће сунце, што још спава,
Расвијетлит' ноћ?
Када ће му прошла слава
Ра෫ирити моћ?
К'о да чујем одговора.
К'о да шапће цв'јет:
Када сване слоге зора,
Срца братски сплет.
У Мостару, 25. јуна 1888.