Неименована песма Алексе Шантића 47
У светом часу поноћњега мира,
Кад тиха роса почива на биљу
И безброј звијезда с далеког свемира
Љупко се смијеши у анђелском миљу;
Кад благи шумор мирним зраком плове
И њежно цвијеће о зорици сања:
Тајанствен гласак мами ме и зове
На драго мјесто нашег миловања.
Кô рујна зора што славују буди
Милином слатком оно срце сјетно,
Тако тај гласак напуни ми груди
И душу диже на престоље цвјетно.
И прошле среће затрепере крила,
На мртвој вјери заблиста се нада:
Преда мном сине твоја слика мила
Чаробним миљем кô богиња млада.
Са бајног прама твоје густе косе,
Што дивно пада на бијеле ти груди,
Мириси слатки у небо ме носе,
Далеко тамо од свијета и људи.
Ја жељно гледам твоје лице бајно
И њежни осмјех што ми свемоћ спрема,
А срце врисне, заплаче очајно:
Ја руке ширим - али тебе нема...
Залуду поглед у бескрајност блуди,
То само бјеше призрак ноћи тавне;
Ја спустим главу на уморне груди
И нијемо снивам цвијет прошлости давне.
А хладни вјетар лелуја ми власи
И шумом тоне сред поноћњег доба -
Кô свете туге прекидани гласи,
Кô тајни уздах са пустога гроба.