Неименована песма Алексе Шантића 22
О, не склањај мило лице
С прозора ти високога,
Пусти нек ме озго згријева
Свијетли одсјај лица твога.
Тако сунце са висина
У долини цвијетак грије,
А он стрепи, жуди, жели,
Па слађани живот пије.
О, па чуј ме, сунце сјајно,
Пред којијем жудно стојим:
Гри' ме, гри' ме са висина
Рајским пламом - оком твојим!