НА ГРОБЉУ
Дивно и мило свануло јутро,
МИЛЕНЧЕ јасне прољетне зоре,
Сунашце јарко весело сија
И злати небо — бескрајно море.
Природа ц'јела раскошјем блиста,
Мирисни лахор тихано пири,
А мали булбул пјесмице слатке
Кроз двери зрака у небо шири.
Овога — тако прекрасног јутра,
Ка гробу пођем прадједа свога —
Да скинем, туту и чемер љути
На хладној раци са срца свога.
У гробље дођох, — мирно је свуда,
Ни живе душе не можеш чути,
Мирисно цв'јеће свуда се шири,
Пјевица слатких пуни су кути.
Лагано ступах на зелен-трави,
Док нађох башлик прадједа свога,
И сједнем доље на траву меку,
А суза капље са ока мога!
Туде сам плак'о и низ'о јаде,
Хладноме гробу, пепелу светом,
Док санак тешки на ме се свали
И заспах, тугом обузет клетом.
Из гроба тад се уздиже сјенка,
Прилика мога прадједа мила,
У десној руци, мач јој се блиста,
А л'јеву тешким ланцем је свила.
Ево ти — рече — пробери, шта ћеш?
Слобода ј' једно, а ропство друго,
С једним ћеш ув'јек господар бити,
А с другим вјечно зваће те: слуго!
Похитам брзо и мач јој кинем,
Ово је моје, повичем смјело,
А сјена ближе приступи к мени
И пољуб спусти на моје чело...
Ја срећан скочим са мачем голим,
Но вјетрић дуну, а санак пр'ну,
И сјенка неста — свуда је тихо,
А мени туга опет се врну.
