На врху Качаника
Живојину Ј. Ранковићу, потпуковнику
У гримизу зоре, леп кô плод са грана,
Кô поље где рујни макови се жаре,
Са литијом народ хрли са свих страна
Уз клисуру покрај Неродимке старе.
С децом у наручју ведре мајке ходе;
Трче цуре, момци, зажарена лика;
Нејаку унучад седи старци воде,
И сви би што брже на врх Качаника.
Онамо је Марко дојездио данас -
Шарац копа, рже, силан Марко пије,
А на трави сабље саломљене двије
И два копља бојна... И Муса Арбанас,
Распорен, држећи још балчак од сребра,
Лежи наузначке. Грдосија права.
Три му срца пламте испод троја ребра,
А на једном, ено, љута гуја спава.
"Тебе бога хвалим!" шуми лишће с грма.
Поју реке, баште, гајеви и врела,
И све... И док звона свуд звоне кô срма,
И кô круне трепте градови и села
У гримизу зоре, леп кô плод са грана,
Кô поље где рујни макови се жаре,
С литијом народ хрли са свих страна
Уз клисуру покрај Неродимке старе...