На води
| На води Писац: Светозар Ћоровић |
- На води
Испод омањега, трбушастог брда, по коме се нижу неколика реда родних винограда и спуштају се до густих редова широких, мрких маслина и смокава, провлачи се, управо мили кривудава, широка Неретва, хујећи потмуло и запљускујући ниске, пржинаве обале, обрасле старим тополама, воденим трскама и врбама, које са обје стране бацају своје широке сјенке на њу, те се готово црни и изгледа као каква огромна јегуља. Тек на неким мјестима, ако иза облака, који су се раширили по небу као разастрте велике коже биволске, провири мјесец и кроз немирно лишће тополино продре до воде, засијају по њој као мала огледалца свијетле пјеге, заиграју на води и опет их нестаје. Или ако се озго, преко винограда, спусти прохладан вјетар и заигра се дугуљастим трскама, оне се повију изнад воде и огледну се у њој, а танке им сјенке почну се вијугати по таласима и увијати, попут каквих необично великих и дугих пијавица. Повијање трстика поплаши каткада по коју жабу, те искочи из заклона и бућне у воду, да се опет врати своме друштву, које непрестано и неуморно крекеће, па као да се надмеће са два цвркавца, што су озго из винограда, са двије противне стране, кидисали са својим цврчањем.
— Хеееј, окрећи на деснооо! — чу се изнад воде из даљине дуг, отегнут узвик и неко као да му се одазва на то.
Иза стрменитог, пећинастог окрајка брда, куд је Неретва заокретала, поче као свитати. Површина воде на том мјесту поче се прелијевати у зејтинасту боју и бјеласати се, као оно у праскозорје, а танка, плавичаста полутама повијала се изнад ње, ширећи се помало, да су се као кроз црн вео лијепо могле распознати удаљеније трстике и два дугачка, танка јаблана. Затим се указа овећи руменкаст пламен и мрка, предња половица мале, уске рибарске лађе. Пламен је буктио и играо се, са овеће цјепке луча, коју су рибари притврдили при устима лађе, обасјавајући три људске прилике: двојицу мушкараца и једне женске. На боковима лађе веслали су мушкарци: први, остарији човјек, мрка, мргодна лица, необријан, са големим, накостријешеним брковима, са раздрљеним, бујним прсима и јаким, гуштерастим мишицама, а други млад, голобрад, са дјетињски наивним лицем и необично питомим, благим, плавим очима. Обојица су били само у бијелим гаћама, преко којих су, попут бјелаче, спустили кошуље. Женска прилика била је млада, двадесетих година, једра, здрава, румена, пуних, облих образа и развијених прсију, које мало те није сасвим обнажила. Она се наслонила лактом на перваз лађе, гледала у воду и удисала свјежи ваздух, препун влаге и онога пријатнога воденога мириса. За њезиним леђима причвршћена је била овећа, широка мрежа, која се вукла за лађом по води, слична птичијем репу.
— Сад, Митре, отвори очи! Овђе да почнемо! — викну онај старији и снажно удари веслом по води, да готово све жабе замукнуше, а већина их поскака У воду.
Митар такође удари веслом, малко заокрену лађом и заустави је на средини воде.
— Маре, пази на мрежу! — опет ће онај старији, оним истим грубим, промуклим гласом.
— Не бој се, пазим ја — одговори она, па прихвати за мрежу и поче нешто дријешити.
Пламен са луча пуцкарајући и повијајући се огледао се у води, надигравао се са својим одсијевом у њој и обасјавао све унаоколо, да се лијепо могао видјети шарени шљунак на дну, преко кога су се мотљале многе, ситније и крупње рибе, збуњене, и промицале око лађе.
— Охо, биће лова ноћас! — узвикну старији задовољно. — Ако ви отворите очи, па приватите љуцки за пос’о, ваљаће. Немојте опет шаптати ни зазјават’ по дрвљад’ма, него пљуните у длане, па радите ...
— Не брини ти, Тодоре, брате! — одговори Митар благо. — Знамо ми ...
Мара, расплећући мрежу, загрну рукаве до рамена и, осмјехнувши се на Митра, замочи их дубоко у воду. Од њезина наглога покрета лађа се зањиха јаче и многе рибе тргнуше у страну и разбјегоше се.
— Паази! — брекну Тодор, муж јој, и мрко је погледа. — Немој да буде више штете него вајде ...
Па се саже до весала, узе дугачке остве и забоде их у воду.
— Охоо! — викну, одижући их у вис и задовољно гледајући у голему пастрву, како се прободена оствама трза и праћака репом. — Држите! Добар је почетак!...
Митар прихвати пастрву, загледа је, опипа јој прстом ране и немарно је спусти поред себе. И он се подиже и прихвати за остве, али мјесто да их спусти, укочено гледаше у обла рамена Марина, у мишице и у дебеле плетенице, што јој се по кошуљи низ широка плећа спустиле до паса. Погледа јој и у широке кукове и, лагано уздахнувши, дохвати оствама по најближој тополи, те се неколика листа отргоше и тре-перећи попадаше по води.
— Ти плашиш тице! — окоси се Тодор љутито. — Који ти је ђаво, па нет да радиш к’о Бог заповиједа? Има неки вакат како си се разлијенио, па си гори од онога који никад није ловио.
Митар се тргну, промуца нешто, па окрену остве у воду и забоде их готово поред Мариних рука. Вода пљусну и засу Мару по лицу. Она узви главом унатраг, погледа га пријекорно и, попријетивши прстом, опет се даде на посао.
Однекуда из даљине одјекну пјесма:
„Ђевојка је туђина братила:
„ „Мој туђине, мој по Богу брате,
Преведи ме преко Романије
Без љубљења и без миловања” ...”
Пријатан, мек, готово женски глас, препун неисказане сјете и чежње, разлијегао се кроз ноћ и прелијевао се изнад воде, изнад врба и топола, па умирао тамо над виноградима. И Митар и Мара опет се погледаше. Мара раздрљи прса још мало, да их хладан вјетар помилује, опет раствори уста, да што више удахне влажнога ваздуха, а образи јој се пламили све то више и на шљепоочницама јој нешто играше. Лађа се љуљала од Тодорова ударања оствама, који се није освртао ни на њих, ни на пјесме, а вода је пљускала у бокове и многе ситне капљице заустављале су се на лицу Марину.
— Ха, ево и мени лова! — узвикну Митар као од биједе, ударајући оствама и показујући набодену рибу, која је била нешто мало већа од Тодорове.
— Шта је? — окрену се Тодор и погледа.
— Свал.
— Их, зар само свал?
Луч, који је догоријевао, поче праскати, горећи неким плавкасто-љубичастим пламеном, који се повијаше и узвијаше над таласима. Тодор спусти остве, узе луч и замочи га у воду. Луч цвркну. Мрак опет обујми све и сребрено-ружичаста вода помодри као чивит, а обли листови тополе претворише се у крупне, црне лептирове, који окупљени у јато као да играху коло. Митар се прену и, прије него је Тодор могао другу цјепку да запали, ухвати Мару за мишицу и не говорећи ништа стиште је снажно, мушки.
— Хееј! — опет дрекну Тодор и пође веслу. — Чувајте лађу! Нешто се примиче.
Но прије него је све и договорио, нешто меко удари у лађу и силно је потресе:
— Држи!
— Шта је?
— Држи, не питај!
Митар скочи и прихвати за оно, па као да га змија уједе, трже руку натраг.
— Чојек! — цикну.
Тодор баци остве и обје руке умочи у воду.
— Утопљеник! — рече и он.
Мара задрхта.
— За Бога, пушћите га, баците! — врисну, припијајући се уза њих. — Пушћите!
— Мртваца да пустим рибама, бруко никаква! — одговори Тодор, попријеко је погледавши. — Гони, Митре, лађу на пржину да извучемо.
Митар загрну рукаве и прихвати за весла. Лађа се опет зањиха, накриви се мало и лагано, милећи пође обали. За њом су се сад као два крила, вукли: са једне стране мрежа, а са друге утопљеник, кога је Тодор чврсто држао рукама. Кад се лађа примакну крају, Митар искочи на пржину и објема рукама повуче је. Тада искочи и Мара, ухвативши се чврсто за његова рамена и обоје придржаше лађу док Тодор извуче мртваца.
— Па ово је жена! — узвикну Тодор, пошто спусти труп на пржину. — Женско је!
Узеше луч и наднесоше га над унакажено лице утопљенице. Кожа јој се одрла и са чела и са образа, очи испијене, без капака и трепавица, нос откинут, коса разбарушена, пуна пржине и разне олоши, хаљине прљаве и поцијепане.
— Ко ли је ово? — запита Митар загледајући боље.
— Да није ... да није Аница Гргурева из Оџачића? — узвикну Мара и сва се стресе. — Седам је дана откако је бачена у воду, а седми дан вода избацује мртваца на врх ...
— На моју душу — промуца Тодор и принесе луч још ближе — она је! ... Ено се познаје по оном младежу међу обрвама.
Све троје скупише се над њом и ћутећи посматрају је. Трстике око њих повијале су се, додирујући им каткада до лица, спуштено врбово грање купало се у води тихо шумећи, а вода је једнако запљускивала по ситној, бјелкастој пржини и два-три пута обухватала ноге покојничине, као да је хтјела опет себи приграбити.
— Јадница! — рече Митар уздахнувши, па погледа у Мару.
Тодор набра обрве.
— Грјешница! — рече осорно. — Онакога човјека ухавсише рад’ ње. А Гргур је био поштен к’о злато. Љутит и напрешан чојек јес’, ама ваљан ...
— А како га неће ухавсит’, по Богу, кад је он бацио? Је ли и сам исказа’о суду да је он бацио? Није шала убит’ живот један ... — опет ће Митар.
Тодор гурну ногом утопљеницу и заврти главом.
— Нека је убио! — осијече жестоко — Зар би и ти друкчије радио, кад би им’о жену, па кад би је у’ватио како се љуби с другијем? А он је њу у’ватио. Је ли наш’о Станка Мрчетића у својој кући? Станко му утек’о, а он њу за врат па бацио ... И нека је!
Митар опет уздахну.
— Ама је грехота убит’, брате ... Да је оћер’о од себе и ваљало би му... Ама живу је бацит’ у воду ... Ух!...
Тодор, са неком чудном мржњом, опет погледа у утопљеницу и опет је гурну.
— Ово би’ ја јопет у воду бацио — рече. — Кад је вода понијела, нек је и носи ...
— Не! — живо упаде Митар, ухвативши га за руку. — Грехота је. Ево, ти ћеш ми се ругат’, ама мени је жао јаднице.
Мара, која се почела плашити од лица покојнице, па се окренула у страну, сад прође Тодору за леђа и дохвати га за раме.
— Сахраните је! — шапну молећи.
— Ех — окоси се Тодор, одгурнувши је од себе, — ја да је са’рањујем? Јесам ли јој брат, јали рођак?
Митар скиде мрежу с лађе, повуче је и покри лешину њоме.
— А ја велим ришћанска је душа, крштена, па треба да је сахранимо — рече. — Не ваља да је оставимо ’вако.
— А ђе ти је мотика? — запита Тодор, мало мекшим гласом и као размишљајући.
— Па, брате, вођен близу има кућа. Ето до куће Мандалове нема ни чејрек хода, па да донесемо... За по сахата и да одеш и да се вратиш.
Тодор се замисли.
— Па можемо донијети — рече. — Ето, нек Мара оде и нек заиште мотику. Може зовнут’ и које чељаде Мандалово, па нека нас буде више кад је закопамо.
Мара поклопи лице рукама и отрча у страну.
— Куку мени, ја не смијем! — цикну. — Не смијем ја сама ићи, па да ћете ме убити.
— Их, бруко женска, — окоси се Тодор подругљиво. — Млада, здрава, а страшива! Пхи!...
— Па ... ја ћу ићи — уплете се Митар, лијено се окренувши. — Ја могу...
— Јок! — дочека Тодор и ухвати га за руку. — Ти кад пођеш, никад се не враћаш. Знам ја твој ход. Него останите ви овђе, а ја одох...
И, не погледавши их, затури капу на затиљак и оде.
Митар и Мара ћутали су неко вријеме и само гледали у труп, који је лежао на пржини обасјаван пламеном луча.
— Како је ружна! — рече Митар након дуже почивке.
— Мене је страх од ње — шапну Мара стресајући се, па се примаче Митру, сједе код њега, наслонивши своје раме на његово.
Митар јој се окрену.
— Ех, јадница, лудо ли погибе!
— Лудо ...
Обоје се гледаху неко вријеме. Мјесец, који се бијаше прокрао кроз облаке, уприје зрацима право у Марину косу и чело које се необично забијели. Пламен јој обасјаваше запламљене образе, а вјетар се играше бичевима косе и засипаше је њима по лицу.
— Маре, сваки си дан љевша — прошапта Митар, кога је опијао влажни и пријатни мирис воде и дах Марин. — Душе ми к’о ђевојка каква!
— Ја?
— Јеси, Бога ми! Како се који дан састајемо, све си љевша. У очима ти сваки пут све више ватре, а и лишце ти пуније.
И он лагано пружи руку и преко кошуље обгрли је око паса.
— Лијепа си к’о упис!
— Их!
Он преврну очима.
— Да сам ја нешто на Тодорову мјесту, виђела би ти, како би живјела!
Она обори главу.
— То ми вазда говориш ... — шапну.
— И вазда и сад, — дочека он одушевљеније. — Он не зна, бона, да те милује и пази. Зар су ове руке за тешка рада и ове мишице ... Ух! ...
Не могаде договорити. Пружи и другу руку, обгрли је снажно и пољуби право у уста.
— Немој ... немој сада — замуца она, отурујући га лагано од себе и извијајући се. — Како можеш?
— Хоћу... Хоћу вазда! — страсно шапташе он стежући је јаче. — Ти си ми драга и то ћу сваком казат’ да си ми драга... Бона, зар може чојек сјести код тебе, а да те не загрли?
— Немој... немој Бога ти! ... Видиће ко ... — брањаше се она, једнако га гурајући.
— Нека види. Не бојим се ја никога ... А мртва уста не говоре, нит’ ће мртвац коме казат’ ...
Он је одиже мало и привину себи.
— Ох ... ох ... немој ... немој... — испрекидано, као умирући, шапташе она ... — ако Тодор дође . ..
— Далеко је отиш’о ... Не бој се!
И као перце издиже је на рукама, опет је обасу пољупцима и спусти је на пржину, готово више главе утопљеничине...
Извори[уреди]
- Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 1, страна 49-57 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.
|