На Калимегдану

Извор: Викизворник
На Калимегдану
Писац: Бранислав Нушић


     Дубока ноћ. Већ и последње љубавне парове најурио чувар парка и једино још зрикавци што својом песмом изјављују једно другом љубав. Једна биста дрема на своме подножју, уз које је прислоњен неки осушен венац са избледелим и отрцаним тракама. На један мах се биста трже из дремежа, диже главу и погледа пут стазе којом се чу неки ход. Она ослухну, протрља очи и загледа се у мрак.
     Биста: Ко је то?
     Поета: (Извукао се на некакав начин из гроба, па се упутио на Калимегдан и луња стазама) Ја!
     Биста: Како ми изгледа, ми доста личимо једно на друго.
     Поета: Одиста, одиста! А с ким имам част?
     Биста: Ја сам споменик поете X.
     Поета: Тако? Ја сам дакле ваш оригинал, јер ја сам поета X.
     Биста: Па зар сте ви живи?
     Поета: Ја? Боже сачувај! А ко је још у Србији дигао споменик живоме поети. Нисам жив, али сам се вечерас извукао из гроба да мало прошетам:. Ужасно ми је дуго време у гробу. Мали, плеснив гроб; знате већ какав мора бити гроб који општина из признања поклони једном поети.
     Биста: Но, то могу мислити!
     Поета: Дозволите ми једно питање?
     Биста: Молим.
     Поета: Кад сте откривени?
     Биста: То јест... а, да, разумем. Свечаност откривања, говори, песме, венци. То је било пре две недеље, али сам пре тога читаву годину дана била замотана у неко платно. Једнако се заказивала светковина откривања па одлагала и једнако приређивани неки концерти ради мога открића, а за све то време ја сам непрестано седео завијен у платно, Већ су деца која шетају парком почела да ме се плаше и прозваше ме „човек у џаку”. Једва на једвите јаде скидоше ми тај покров, а по моме мишљену нису ме требали ни покривати, јер, као што видите, ја нисам у победничком ставу, већ на против обучен сам врло пристојно; имам, видите, чак и капут на себи.
     Поета: То је овај исти реденгот у коме су мене сахранили.
     Биста: Тако, е, сад разумем случај, који ми се десио пре два дана.
     Поета: Радознао сам да чујем?
     Биста: Прекјуче, рано изјутра, дошао је овде један туберкулозни кројач са боцом селтерске воде. Стао је преда мном, загледао се и један осмех пун пакости развукао му се на устима. Изгледало ми је мало чудновато и одмах ми је пало у очи да он не гледа мене из пијетета што ја представљам једног покојног поету, јер готово је почео да се кези на мене. Најзад, поче да гунђа нешто и да ме псује, односно вас да псује. Оно што ми је нарочито пало у очи, то је да он у ствари није ни гледао толико ваш лик, колико капут који је на мени.
     Поета: Код њега сам правио тај капут.
     Биста: И нисте му га платили извесно?
     Поета: Разуме се.
     Биста: Слутио сам одмах то, јер кад је кројач пошао и бацио још један бесан поглед на овај капут, он је рекао нешто кроз зубе што се ни у ком случају не би могло протумачити као узвик: „Слава му!”
     Поета: И ја мислим.
     Биста: А имате ли још кредитора сем тог са селтерском водом?
     Поета: Како да не, па да није њих не би у нас ни било литературе уопште. Кредитори су једине литерарне мецене у нас.
     Биста: Ја се надам да ме остали неће узнемиравати?
     Поета: Мене у гробу не узнемиравају.
     Биста: Подизање овога споменика вама,много већу, можда пет и шесзт пута већу суму претставља но што су ваши дугови. Зар није боље било да је одбор за подизање споменика платио ваше дугове?
     Поета: И то још за живота мога, јер би ми тај одбор тако продужио живот. Поживео би бар још двадесет година.
     Биста: А јесу ли вам велики дугови били?
     Поета: Девет хиљада динара.
     Биста: А знате ли ви да више него то коштају банкети приређивачког одбора поводом подизања вашег споменика?
     Поета: То верујем. Е, али шта ћете: да није тих банкета, не би било прилике да се прославе поједини беседници и наздрављачи. За те људе из приређивачких одбора има много већу важност смрт једног великог човека него његов живот. Његов рад припада свима, целом народу, а његова смрт припада њима, приређивачком одбору.
     Биста: Председник је тога одбора, после открића овог споменика, добио и одликовање.
     Поета: Разуме се, док ја — ја га нисам добио.
     Зора већ поче да ое назире, на Саборној цркви сат изби четири и по, и поета се дубоко поклони својој бисти па пође да пре зоре отиде — у гроб.