Наш патриотизам

НАШ ПАТРИОТИЗАМ Писац: Димитрије Туцовић

Они тешки дани неизвесности, ратних опасности и политичких заплета, о којима смо на овоме месту пре годину дана говорили, имали су силног утицаја на политичке прилике у земљи. Трагови тога утицаја знају се и сад и осећају се поглавито у два правца: у скретању ка реакцији унутра а одвођење народне пажње на опасности споља.

Анексија Босне и Херцеговине није, дакле, само разбила као гвозденим маљем најлепше националне наде, већ и створила ову данашњу стуацију у којој буржоаска класа, политички груписана, поштеђена народног отпора и стварне народне контроле, најнескрупулозније наставља стару политику задуживања земље, снажења милитаризма, повећавања државних терета, сужавања народних слобода. Наместо илузије да ће „праведна" Европа кад-тад поправити своју погрешку, учињену на Берлинском конгресу, дошла је махнита и опасна, до сада најопаснија илузија о нашем скором оружаном разрачунавању са Аустро-Угарском. И докле се старо и младо кроз штампу и школу, побожни народ са црквених предикаоница, као и војници у касарнама упућују да никада не престану мислити на освету Босне, дотле увек практична буржоазија журно наставља политику која правце води томе да опстанак у Србији постаје масама сиромашног народа све тежи и несноснији.

Никада није била већа потреба да се пред пословима који се данас пуштају у свет са етикетом: „за отаџбину!" застане мало и размисли. И кад се верује да и владајуће класе желе добра својој отаџбини, остаје питање да оно што може бити веома корисно за отаџбину капиталиста и имућне класе није од највеће штете за масу народа и радничке класе која ту живи и ради.

Упркос томе што је скоро рећи са свих страна давање на војску проглашено као једини спас отаџбине; ми социјалдемократи сматрамо да је то заблуда против које се треба борити, баш ако се хоће и у интересу отаџбине. Ми тврдимо да снажење милитаризма и упињање да се има јака стајаћа војска није поље на коме ће мали народи издржати утакмицу и одолети непријатељству завојевачког капитализма великих народа. Ако до свести владајућих класа тешко допире значај који за отпорну способност једнога народа има подизање материјалног благостања, гајење културе и развијање политичке свести, ако се не смеју да увиде велике опасности милитаризма за економски, културни и политички живот једног народа, што се бар нема на уму го факат: да Србија има два и по милиона душа а не два и по милиона војника. Пхото: Марк Зиберт

Политиком трошења на војску, иако тако животне потребе народа остају исподмирене, неће се успети да народ са два и по милиона душа буде озбиљна војничка опасност за државу која на милионе броји своје војнике, али се неће моћи избећи задужење до крви у жилама. Под теретом свога државног дуга, који је почињен за покриће дефицита самовољних влада, плаћање милитаристичке грандоманије буржоазије, мала и финансијски слаба Србија учињена је неспособном за нормалан развитак. Али изгледа да то још није ништа! Прва реч националне велике владе било је трошење на војску и онога што је њој намењено и што њој није намењено, и онога што се имало и што се није имало, зато је сада и њена највећа брига да закључи нов, до сада највећи зајам у тренутку кад наилази на највеће неповерење код својих зајмодаваца. Према политици која, у име патриотизма и „народне узданице", отима отаџбину од оних чија у истини треба да је, и предаје у руке страних банака и рентијера који ће у њој жетве скидати, социјална демократија осећа само једну дужноет; да за борбу против ње буди што шире масе народа.

Нимало нас не плаши што ће патриоти а ла Рафаиловић и комп. просипати за нама клевете да су социјалдемократи туђи атенти и издајници отаџбине. Наш патриотизам и није патриотизам владајућих класа, које хоће и што већу војску и што већи зајам за наоружање, али не пристају да се ти терети праведно расподеле према имућности и да се сиромашном делу народа не оптерећава и не одузима оно што му је за опстанак неопходно потребно. Зар не би било патриотски да се они којима је отаџбина била тако наклоњена и дала свега доста, остављајући масе других без најнужнијих средстава за живот, одуже својој драгој отаџбини на тај начин што ће јој они дати више да би били поштеђени они који немају од чега да даду? Па ипак, никоме од тих патриота ни на ум не пада да се у корист отаџбине одрекну бар по неких својих привилегија. Они не осећају што под теретом све већег дуга и све већег државног буџета огромне масе народа губе све оно што би их за ову отаџбину везивало. Њих не узнемирава што је Србија, поред Турске, једина земља у Европи у којој радничка класа, најкориснији а најпотиштенији део народа, још нема никакве законске заштите ни осигурања. Ни њима ни никоме са њихове стране није стало до завођења општег права гласа, којим би се изједначили, бар у политичким правима, сви грађани ове „слободне" отаџбине.

Хвала вам, господо патриоти! Ваш и наш патриотизам не могу се измирити. Слику вашег патриотизма виђамо сваки час на свакој раскрсници: тамо стоје људи које сте ви унизили милостињом и стрпали у ред бесправних грађана, чим су се, осакаћени, вратили са бојишта. И докле год ви будете стајали на земљишту да је отаџбина ради тога да плодове рада радних маса, упропашћених „гладном" зарадом и лишених политичких права, могу мирно уживати они који у својим рукама држе капитал и власт, дотле ћете нас денунцирати као непатриоте и издајнике отаџбине и тежите свим средствима да у очима несвесних маса огадите једину партију која ради да отаџбина буде збиља подједнако отаџбина за све. Ми знамо да ваше љутње на наш патриотизам нису ништа друго него страх за привилегије које уживате, за капиталистички систем чијем одржању, на крају крајева, и служи ваш патриотизам. И кад социјална демократија буди, просвећује и организује народне масе за непомирљиву борбу против тога неправедног, ропског, класног система, против ње се групишу, и у Србији као и у целом свету, све присталице данашњег стања. Ми се борбе не плашимо. У борби нам снага расте, у непрекидним напорима за победу наше ствари наша је војска постала данас непрегледна и непобедна. По упорности и издржљивости у борби, по поузданости и хладнокрвности са којом пресеца таласе противничких напада и плови своме циљу, пролетаријат је највећи ентузијаст, фанатик, морални џин. Ко са њим иде, не губи веру у будућност. Коначна је победа још само питање времена.

И у тренутку владавине коалиције, извршеног груписања свих буржоаских партија које су се до јуче сурово носиле и ружиле, пред пролетаријатом и масама радног народа стоји широм отворен пут којим треба да пођу. Нема више демократа и конзервативаца, радикала, напредњака и либерала. Тамо буржоазија, овде пролетаријат! — то је ситуација. Унаточ груписаној буржоазији истаћи груписани пролетаријат — то је циљ. За социјалну демократију не сме бити изгубљена ниједна честица пролетерске снаге; сваког радника треба учинити социјалдемократом. Агитујмо, пропагирајмо, оснажимо организације, распростиримо нашу штампу, јачајмо изворе наше моћи, уздишимо застаову наше Партије, ослободитељке пролетаријата и свега човечанства.

Извор: „Слобода", Народни социјалдемократски календар за 1910, Београд, 1909, стр. 17-24.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Туцовић, умро 1914, пре 110 година.