Мујо гледа у махали Злату

Извор: Викизворник


 

Мујо гледа у махали Злату

Мујо гледа у махали Злату,
лијепу кћерку бега Љубовића,
Мујо гледа, ал' му мајка не да;
хоће мајка Травањку дјевојку,
јединицу Осман Алајбега; 5
Мујо неће Травањке дјевојке.
Мајка проси Травањку дјевојку,
мајка проси и не пита Мује,
прстен даде, а не каже Муји;
мајка посла киту и сватове, 10
за то Мујо ништа и не знаде,
већ он оде Злати под пенџере,
ашикује три бијела дана.
Дође кита, дођоше сватови,
доведоше Травањку дјевојку, 15
лијепу кћерцу Осман Алајбега;
нејма Мује да скине дјевојку,
да је скине с коња у авлији.
Тад завика Мујагина мајка:
"Ах, бора вам, Мујини јарани, 20
ви хајдете Злати под пенџере,
ондје ћете мога Мују наћи,
тер ви рец'те Челебији Муји:
'Хајде Мујо тебе зове мајка,
довела ти Травањку дјевојку, 25
да је скинеш с коња у авлији,
да је скинеш са дората свога!"'
Одм' одоше Мујини јарани,
право иду Злати под пенџере,
пак говоре Челебији Муји: 30
"Хајде Мујо, тебе зове мајка,
довела ти Травањку дјевојку,
да је скинеш с коња у авлији,
да је скинеш са дората свога."
Мујо неће, а шаље га Злата: 35
"Хајде, Мујо, ја ти жива била,
неће рећи твоја мила мајка,
неће рећи: 'Нехће доћи Мујо',
већ ће рећи: 'Не даде му Злата."'
Пође Мујо своме бијелу двору 40
пође Мујо па јој се поврати.
Извади јој прстен и јабуку:
"Нај ти ово, дража од очију,
ово сам ти био оставио,
чиме ћу те испросити, душо, 45
ал' ми не би од Бога суђено!"
Пође Мујо, поврати га Злата,
даде њему везена јаглука,
на јаглуку птица пауница,
у кљуну јој зрно јадиково, 50
ко што Мујо јадује за Златом:
"Нај ти ово, Мујо душо моја!
Ово сам ти била оставила,
што би теби уз прстен дон'јела,
не би мени од Бога суђено, 55
већ суђено Травањки дјевојки!"
Пође Мујо, па се опет врати,
извади јој златне белензуке:
"Нај ти ово, Злато, душо моја,
ово сам ти био оставио, 60
што ћу теби прво јутро дати,
не би мени од Бога суђено."
Пође Мујо, поврати га Злата,
даде њему бошчалук хаљина:
"Ово сам ти била оставила, 65
што би теби прво јутро дала,
не би мени од Бога суђено,
већ суђено Травањки дјевојки."
Оде Мујо своме бијелу двору,
ал' скинута са коња дјевојка. 70
Кад је вечер по јацији било,
неће Мујо у ђердек дјевојци,
неће Мујо, а шаље га мајка,
извади му дојке из њедара,
па је њему вако говорила: 75
"Проклето ти моје млијеко било,
Ак' не одеш у ђердек дјевојци!"
Зато Муји ино не бијаше,
препаде се материне клетве,
већ он оде у ђердек дјевојци. 80
Сједе Мујо на мехке душеке,
а дјевојка на своје сандуке.
Говорио Челебија Мујо:
"Ах, бора ти, Травањко дјевојко!
Подигнидер пули дувак с лица, 85
да ја видим какво ти је лице!"
Она диже пули дувак с лица,
сину лице као жарко сунце,
а гр'оце кано мјесечина.
Говори јој Челебија Мујо: 90
"Ах, бора ми, Травањко дјевојко!
И љепша си и виша од Злате,
али нијеси на мом срцу Злата,
ко што ми је моја драга Злата!"
Њему вели Траванка дјевојка: 95
"Ах, бора ми, беже Мустајбеже!
Јеси љепши и много од Ахме,
ама ниси на мом срцу Ахмо,
ко што ми је мој Ахмед-бег драги,
дао ми је златан прстен с руке, 100
да га чекам годиницу дана,
чекала би и девет година,
да ме није теби дала мајка."
Њојзи вели Челебија Мујо:
"Ах, бора ми, Травањко дјевојко! 105
Ти ћеш опет Ахмед-бега наћи,
а ја никад за живота Злате!"
Па узимље седефли тамбуру,
ситно куца, а јасно попјева:
"Сада мисли дража од очију, 110
сада мисли моја лијепа Злата,
да ја скидам дувак са дјевојке;
ах не скидам, ти ми жива била!
Сада мисли дражја од очију,
да ја љубим Травањку дјевојку; 115
ах не љубим, ти ми жива била!"
Он остави седефли тамбуру,
па говори Травањки дјевојци:
"Немој рано отварати врата,
док не сване и огране сунце, 120
нек' се моја извесели мајка,
нек' се моја браћа напјевају,
миле секе кола наиграју!
Селам ћеш ми мојој милој мајци
нек' доведе нежењене момке, 125
да ме носе с хоџам и хаџијам,
нек' ме купа ђулсијом водицом
Ћабе јагом нек намажу брке,
нек' ми пусте три туре перчина,
што ми га је одгојила Злата, 130
низ носила, жалосна јој мајка!
Покријте ме везеним јаглуком,
што ми га је дала моја Злата,
везла га је три године дана
да ја носим, а она се смије. 135
Нек' ме носе испред Злате двора,
нек' ме види дражја од очију,
нек' ме види па нек' се не нада,
да ће њојзи икад Мујо доћи.
Моја Злато, рано непребона, 140
умријет ћу, пребољет те нећу!"
Сам је себе ножем ударио,
посред срца гдје му душа куца,
умри Мујо, жалосна му мајка.
Кад ујутро био дан свануо, 145
халком куца Мујагина мајка,
халком куца, Мујагу дозива:
"Отвор' врата, Челебија Мујо:
што је драго море омрзнути
што је мрско море одражати 150
омрзнула љепотица Злата,
одражала Травањка дјевојка!"
Отвори јој Травањка дјевојка.
Кад униђе у одају мајка,
до кољена у крв угазила. 155
Њојзи вели Травањка дјевојка:
"Бог т' убио, Мујагина мајко!
што га н'јеси Златом саставила?
Земља ће ти кости изметати,
а бијели свијет проклињати! 160
Селам ти је Мујо учинио."
Све јој каза што је наредио.
Кад је стара разумјела ријечи,
она зове хоџе и хаџије,
она купи нежењене момке, 165
опремају Челебију Мују,
купају га ђулсијом водицом,
Ћабе јагом намазаше брке,
пустише му три туре перчина,
низ носила, жалосна му мајка. 170
Покрише га везеним јаглуком,
што му га је даровала Злата,
понесоше хоџе и хаџије,
понесоше Челебију Мују.
Напријед иду нежењене момци, 175
а за њима сви остали Турци,
носе Мују испред Злате двора.
Угледа га Златина невјеста,
те дозивље своју заовицу:
"К мени, к мени, љепотице Злато, 180
синоћ Мујо у ђердеке неће,
ево јутрос оде у пунице,
у пунице, у земљицу црну."
Кад дотрча племенита Злата,
и угледа свога Мустајбега, 185
гдје га носе хоџе и хаџије,
пустили му перчин низ носила,
што му га је она одгојила,
она врисну кано љута гуја,
па се сложи по новом чардаку. 190
Мисли мајка да је у несвијести
ал' се Злата с душом растанула.
Одмах викну остарјела мајка.
"Стан'те, стан'те, хоџе и хаџије,
док доведем буле и кадуне, 195
да опремим и овог мејита!"
Ту стадоше хоџе и хаџије,
доведоше буле и кадуне,
опремише љепотицу Злату.
Напријед носе грану јоргована, 200
а за граном Челебију Мују,
а за Мујом племемту Злату.
Поредо им раке ископаше,
кроз раке им руке протурише,
а у руке метнуше јабуке, 205
кад се прену, нек се поиграју.
Кад у јутро био дан освано,
ураниле двије кукавице,
двије мајке, двије несретнице,
оне иду дјеци на мезаре. 210
Ал' да видиш чудо невиђено!
Гдје је никла румена ружица
из мезара љепотице Злате,
а у Мује винова лозица,
међу њима црна трновина, 215
да се не да њима састанути,
ал' то није могло запријечити:
обвила се лоза око руже,
баш ко бршљан око танке гране.
Кад то виде Мујагина мајка, 220
сједе чупат' и лозу и ружу.
Док из земље нешто проговара:
"Цркни, пукни, Мујагина мајко,
синоћ смо се амо састанули,
у џеннету, на првом конаку!" 225

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Мујо гледа у махали Злату Народно благо. Сакупио и издао Мехмед бег Капетановић Љубушак по Босни, Херцеговини и сусједним крајевима, Сарајево 1887 стр. 339-345. Љубушаков наслов: Грозна љубав Челебије Мује.
  • Муниб Маглајлић: Усмена балада Бошњака. Сарајево: "Препород", 1995. (Бошњачка књижевност у 100 књига)., стр. 278-284.