Муха

Муха
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Муха упадне у лонац с масном чорбом. Ту се здраво нахрани. Хотећи потом да изиђе, не може, јер јој угрезну ноге. Почне махаши с крили, помоче се и крила. Колико се већма она копрца да се извуче, све то већма види да тоне. Taдa почне сама себи говорити: „ Ала сам, јадна, несрећна на овоме свету! Кад сам се најбоље у животу најела, напила, окупала и насладила, баш ли онда морам погинути!”

Наравоученије

Живо изображеније сластољубивих људи! Како им се мучно растати од својих сласти! Не спомињу нимало оно што су уживали, но жале и туже|за оним што остављају. Кад помисле шта га им је вина у подруму, пуне клете меда и масла и суве крметине, толики теоци и јагањци што јошт неизедени остају! Ко то жив прегорети може! Они дукати, од којих ни зраци божјег сунца нису им већма очи просвештавали ни срце услаждавали, а оне хиљаде раздате ком узајам, коме на интерес! Све ли то мора остати? О свету! Така ли је на теби правица! Баш ли онда морам скончати се кад најбоље могах поживљети? Лекаре зовите! Плаћајте нек се по свих црква бденија и молитве творе! Бог и свеци за новце чудеса чине! Што ћу на други свет, гди нити се једе ни пије?

И тако одвећ сластима предат човек рад би као Метусал живити, само да се више наслади. Разуман се храни да живи, а безуман би рад живиш само да се храни и гоји. „Богатство ашче течет, не прилагајте срца. Блажен је само они богат који општеству добро твори и после себе лепо име оставља, а без тога ево што му вели Евангелије: „Безумне, у ову ноћ ћеду душу твоју од тебе искати! А што си сабрао, кому будет? Остаће деци? Сину глупому не помошт богатства, ашче не купит мудрости изрјадства.” Богата си сина оставио кад си га разумна и добра оставио.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.